29. октобар 2019.

Zajtgajst i istorija


(Članak u izradi)

Nedavno vidim da i dalje ima ljudi koji veruju u tvrdnje koje su izrečene u Zajtgajst dokumentarnom filmu o Isusu Hristu i Hrišćanstvu (prvi deo filma). Bez obzira da li neko bio ateista ili hrišćanin, nije u redu da se prihvataju očito neistinite tvrdnje za istinite, a radi se ipak o suštinskim stvarima i pitanjima. 

Zajtgajst je dokumentarac koji je nastao 2007. godine i izneo brojne neistinite tvrdnje o Isusu Hristu i Hrišćanstvu. Ovakve slične tvrdnje o tome u filmu se mogu videti na još nekim mestima uglavnog kod nekih Nju ejdžera. Sve one proističu iz knjige jednog kontroverznog čoveka koji je bio fasciniran okultizmom i magijom. To je Menli Hol koji je napisao knjigu Tajna istorija svih doba. On je jednom postao i slobodni zidar tzv. spekulativne masonerije. Hol tu odmah na početku izvodi svoje tvrdnje temeljujući ih na verovanju u postojanje ostrva Atlantide. Atlantida zapravo nikada nije ni postojala i priče o Atlantidi se mogu naći samo kod Platona u antičko doba i nigde drugde u drevnim izvorima i kod drevnih autora. Platon je izmislio Atlantidu jednostavno iz razloga filozofije, da bi dokazao svoju tvrdnju o tome da je poljoprivredni narod jači od vojnog, osvajačkog naroda. Atlantiđani su prikazani kao vojni narod. Tako Aristotel je posle tvrdio da je Atlantida jednostavno izmišljotina Platona da bi dokazao i opravdao svoje filozofske tvrdnje. Znači i sam učenik Platona Aristotel uopšte nije verovao u postojanje Atlantide o kojoj je pisao Platon. O tom pitanju oko Atlantide mogu kasnije da napišem jedan članak.
Hol je mislio da su Atlantiđani obožavali Sunce kao glavno božanstvo, iako se to kod Platona ne može ni utvrditi, prije bi bilo da su obožavali Posejdona grčkog boga mora, jer se on spominje kod Platona, a ne božanstvo Sunca. Oni su kao proširili kasnije po svetu religiju obožavanja Sunca kao glavno božanstvo. Ovo normalno nema veze sa istinom. Najstarije božanstvo u raznim religijama uglavnom ni nije Sunce. Često se spominje neki Nebeski bog tvorac, a ne Sunce. Kako gde, ali ovo bi po zaključcima bilo najstarije božanstvo tj. taj Nebeski bog, a ne Sunce. Sunce opet kao glavno božanstvo je prisutno samo kod nekih naroda, kod Egipćana, Peruanaca, Japanaca i ponegde drugde, ali dosta retko, negde je mesec opet glavno božanstvo. Kod Egipćana je zvano Ra, i oni su mislili da je Sunce ustvari sokolasti bog koji se vozi u čamcu i svetli na nebu. Kad zađe kao Sunce on odlazi u podzemlje i bori se sa podzemnom zmijom zvanom Apep. Ako je pobedi on izlazi opet na horizontu. Tako da je svaka noć kod Egipćana predstavljao trenutak strepnje hoće li sutra Sunce izaći ili neće, jer mora svaku noć da pobedi zmiju Apep da bi izašao na horizontu. Tu je bitnu ulogu igrao faraon koji je smatran bogom i upravljačem Nila, Sunca i celog kosmosa. On ujutro na molitvi pomaže Suncu da izađe na horizontu :). Kod Peruanac je najstarije božanstvo bilo Virakoča. To je bio nebeski bog stvaranja, on je posle zamenit sa Suncem ili Inti. Peruanci su proglašeni narodom sunca, a svaki poglavica Inka je smatran bogom Sunca. Kod Japanaca je Sunce ustvari žena pod imenom Amaterasu. Ovu titulu boga Sunca su zadržali njeni potomci tj. Japanski carevi. Tako da je svaki japanski car smatran bogom Sunca sve do posle drugog svetskog rata. Što se tiče te knjige "Tajna istorija svih doba" ona je puna netačnosti.

Da krenem sa samim filmom.

U filmu Zajtgajst prvo navode kako reč "son (engl., čita se "san")" sin, prostiče iz reči "Sun (engl., čita se "san")" što znači Sunce te to što se te dve reči isto izgovaraju na engleskon, a drugačije se pišu dokazuje da je Isus ustvari preuzeto božanstvo Sunca od pagana. Međutim, ovo je slično/isto samo u engleskom jeziku i npr. u slavenskim jezicima "sin" i "sunce". Vau, koji zaključak. haha

Engleski uopšte nije ni ključan jezik istorijski gledano pa da se sve vrti oko njega, a kamoli tek u antičko doba kad nastaje Hrišćanstvo. To je baš glupa tvrdnja da se sve vrti oko engleskog jezika. Nije engleski bio lingva franka kao danas, svetski jezik pa se priča po celom svetu. Haha. Nisu stari Jevreji ni znali engleski, apostoli nisu pričali engleski i nijedan od Jevanđelista, ni apostol Pavle koji je pisao poslanice nije govorio i pisao na engleskom, nije ga ni znao. Hahaha. Pa nisu ni Apostolski oci ni Crkveni oci prvih vekova uopšte znali ijednu reč engleskog. Haha. Sasvim je irelevantno što je "son" i "Sun" po izgovoru jednako u modernom engleskom. U drevnom engleskom je prilično slično, ali nije identično. Sunce i sin opet nije identično u drugim jezicima kao npr. španski hius -sin i sol -sunce, znači u potpunosti različito. I šta ćemo sad.  To je valda španska zavera. Haha.

Međutim, i sama sličnost kod reči "sunce " i sin" je irelevantna ako je negde ima, jer kakve to veze ima uopšte ako bi reči čak i bile slične. Isus Hristos se naziva Logosom, Sin kao Bog, drugo lice Svete Trojice. Ali Sin kao Bog nije sam, nego je i Otac i Sveti Duh isto Bog. Znači izdvajanje Sina nema smisla. Glupava tvrdnja u Zajtgajstu. Ne možeš isticati samo Sina, ne možeš ga izdvajati.

Kad se prvi put počeo Isus Hristos nazivati Sin kao Bog, to je bilo na hebrejskom i grčkom jeziku. Znači, tu treba da tražimo neku sličnost u tim jezicima. Isus i apostoli su pričali aramejskim jezikom, a on je sličan hebrejskom. Novi Zavet je u celosti originalno napisan na grčkom jeziku, iako bi smo mogli utvrditi da je Matejevo Jevanđelje napisano na hebrejskom jeziku. Na hebrejskom jezku se sin kaže: ben (בֵּן) , a Sunce se kaže šemeš (שֶׁמֶשׁ). Na grčkom sin se kaže "hujos" (υἱός), a Sunce "helios" (ἥλιος), ovde je slično što je prvo slovo "h" u oba slučaja, međutim tako je u čitanju, a u biti to je samo sastavni deo pravila čitanja, prva reč počinje sa "u", a druga sa "e", koren reči je drugačiji, a što se tiče "os" to je uobičajeni završetak u grčkom jeziku, kao u latinskog "us". Tako da su reči dosta različite. Na latinskom koji je isto ključan jezik, sin se kaže "filius", a Sunce "sol". Tako da u ova tri izuzetno bitna antička jezika, a i najbitnija što se hrišćanske teologije tiče izrazi "sin" i "sunce" nemaju identičnost i sličnosti. Tako da su takvi neki zaključci o nekoj identičnosti i sličnostima čiste gluposti i ništa ne dokazuju.

S druge strane nigde se božanstvo Sunca u paganizmima ne naziva sinom. Haha. To je prava glupost. Takođe, Hristos nije Sunce u Hrišćanstvu, nego je stvorio Sunce, kao i sve ostalo.

Pravi je anahronizam misliti da engleski jezik igra ikakvu ulogu u antičko doba videći koliko je danas engleski bitan jezik i svuda se govori. U prvim vekovima nove ere u Evropi je bio latinski bitan jezik  i grčki takođe. Latinski je bio kao engleski danas. Na latinskom sin se kaže - filius, a sunce - sol :). Opa. Otkud to. Haha. To je valda zavera Nerona i drugih progonitalja Hrišćana. Haha. Pa valda je Isus Hristos tajno pričao engleski sa svojim apostolima, kao tajni jezik. To je bio valda kaubojski engleski. Hahaha. :)

Hrišćanstvo proističe iz jevrejske religije, a ne iz raznih mnogobožačkih religija po svetu. Tako da tu treba tražiti sličnost, između jevrejske religije i Hrišćanstva, a ne Hrišćanstva i paganizma. Osim toga čak i kada bi bile neke sličnosti, između paganizma i Hrišanstva postoji ogromna razlika, npr. Hrišćanstvo je jednostavno po duhu totalno suprotno paganskim religijama. U paganizsmu bogovi su nemoralni i zverski po ponašanju i na taj način potiču nemoral i zverstvo svojim poklonicima, nemoral je jednostavno dopušten uveliko u paganizmu, dok u Hrišćanstvu Bog je dobar i moralan i potiče se i zahteva moral i dobrota kod svojih poklonika.Tako da je Hrišćanstvo suštinski različito od paganizma. Sa Hrišćanstvom sve je postalo novo.

Da nastavim sa filmom.

Zatim u filmu prvo spominju egipatsko božanstvo Horusa kao da je sličan sa Isusom Hristom. Što se tiče toga božanstva on je po egipatkoj mitologiji sin od Ozirisa egipatskog boga mrtvih i Izide egipatske božice plodnosti, magije i drugog. Horus nije rođen od device i tome slično. Izida je spavala sa Ozirisom svojim mužom/bratom i tako je rodila Horusa. Tako da nije slično sa rođenjem Isusa Hrista. I ovde su se zeznuli, jer su mogli napasti iz pozicije Ozirisa, ali ništa, iako je i to netačno. Uopšte se ne zna kad je Horus rođen, ne spominje se nigde 25. decembar kako se smatra za Hrista. Zašto bi uopšte i bilo sličnosti. Ne spominje se da je Horus uopšte umro, njegov otac Oziris je raskomadan od strica Seta. Horus je smatran sokolom bogom neba, ali ne i Sunca. Ra je smatran bogom Sunca, međutim kasnije se tek javlja božanstvo Horus-Ra kao spoj ta dva boga. Ali to nije izvorno egipatsko verovanje i sam po imenu Horus nije smatran bogom Sunca. Što se tiče Ozirisa i Horusa u mitologiji priča ide da je Oziris imao ženu Izidu. On se kao vladar Egipta borio sa svojim bratom Setom za prevlast. Zatim ga je Set ubio i raskomadao, postoje različite priče. Po jednoj Izida i njena sestra Neptis su našle delove Ozirisa i spojili ga, osim spolnog organa. Ona ga je napravila od zlata i imala spolni odnos sa Ozirisom i začela dete Horusa. Oziris je zatim postao bog mrtvih. Stvar je da Oziris nikad nije vaskrsao on je samo spojen u delove. Na svim freskama se vidi Oziris kao mumija i lica zelena tj. boje kao mrtvac. On nije ustao iz mrtvih već je otišao u carstvo mrtvih. Tu postoji neka nastojanja da on ustane iz mrtvih pa sade biljke na njegovom kovčegu pa ono raste, ali nema tu nikakvog ustajanja iz mrtvih. Horus je zaratio sa svojim ujakom (Oziris i Izida su brat i sestra te im je Set brat) i tu je izgubio svoje oko po jednoj priči. U tom njihovom ratu ima priča kako se oni bore ko će koga da "oplodi", znači da su pederi ustvari. I ima tu svakakvih glupavih priča kao trkanje na daskama na talasima. Nema govora kod Horusa o nekih 12 učenika ili tako nešto slično.

Totalno je sve različito od Hrišćanstva što se tiče Horusa i Ozirisa. Ovo se sve može proveriti u raznim knjigama tematike Egipatske mitologije.
U borbi između Ozirisa, Horusa sa Setom je ustvari prikazana borba dva Egipta - donjim i gornjim. Zaista, Egipat je bio i podeljen na dva dela sve dok nije ujedinjen pod faraonom Narmerom. Tako da su ti njihovi bogovi verovatno neki drevni faraoni dva Egipta.

To je što se tiče Horusa.

Dalje, priča ide o Atisu. Atis nema nikakve veze sa Hristom, znači sve je različito. Atis je bio frigijsko božanstvo, sin njihove božice Nane (ona je rodila dete tako što je pojela plod badema). Ne zna se kad je rođen, na koji dan. On je po priči bio zaručen za kćerku kralja Mide. U njega se zaljubila frigijska božica Cibela ili Agdizdis. Bacila je ludilo na Atisa, jer nije hteo biti njen. On je pobegao i zbog toga što nije mogao biti oženjen za svoju dragu on se kastrirao, uštrojio kod drveta bora i onda je umro. Zevs je odredio da njegovo telo se ne raspadne, ima i priča da iz njega raste bilje. Znači tu nema vaskrsenja iz mrtvih, on je umro tako što se kastrirao. Sveštenici Cibele tzv. Gali su oponašali to kastriranje, pa su se i sami kastrirali. Njihovi rituali su bili grozni čak i rimljanima, krvavi.

To je to zapravski što se tiče Atisa.

Zatim priča ide o Krišni. Ništa nema veze sa Hristom. Krišna je indijsko božanstvo, tzv. avatar njihovog boga Višnu. Krišna je rođen kao osmi sin od princeze Devaki i Vasudeve. Znači, Devaki nije devica kako se tvrdi u filmu. Krišna je poznat po tome što se tvrdi da je imao izuzetno puno žena i ovo je baš "slično" sa Hristom koji nije nikad imao nijednu ženu. Krišna je ubijen tako što je u šumi pogođen strelom, jer je lovac mislio da je on životinja. Tako da nije raspšet kako tvrde u filmu. Ostalo isto nema nikakve veze sa Hristom.

To je što se tiče Krišne.

Zatim ide priča o Dionisiju. Dionisije ili Bakh je grčko i rimsko božanstvo vina. Dionisije je izuzetno nemoralno božanstvo te po duhu nema nikakve veze sa Hristom i Hrišćanstvom. Nema nikakve sličnosti sa Hristom. On je uvek pijan i njegovi poklonici zapadaju u stanje opijenosti i poremećenosti, ludila gde plešu u tom ludilu i tako dalje. On je sin Zevsa i Semele te nije rođen od device, niti je jedini sin Zevsa koji je imao puno dece. Po priči on je ubijen tako što su ga titani raskomadali i pojeli. Tu isto nema vaskrsenja.

To je što se tiče Dionisija.

Zatim ide priča o Mitri. Mitra je persijsko božanstvo svetlosti i Sunca, njega su preuzeli kasnije Rimljani u 2. i 3. veku nove ere. Znači, božanstvo je iz Persije, u doba Aleksandra Makedonskog nije uopšte poštovano. U helenizmu nje obožavan, jer Grci nisu htzelda obožavaju božanstvo njihovih neprijatelja Persijanaca. Tako da je dolo u Rimsko carstvo tek u 2. i 3. veku kad je Hrišćanstvo već imalo utvrđeno verovanje.. Razne priče o njemu potiču od rimljana posle pojave Hrišćanstva, tako da kad bi i bilo sličnosti sa Hristom, to bi značilo da su oni ustvari preuzeli iz Hrišćanstva priče i inkorporirali u svoje božanstvo, što je i rađeno kod pagana. Što se tiče Mitre on je rođen iz kamena odrastao sa bakljom i nožem u rukama, sa frigijskom kapom na glavi, znači on nije rođen od device i rođen je odrastao sa određenim alatima, što nema veze sa Hristovim rođenjem, koji se rađa kao dete, gol i bez alata. Zatim, nije rođen 25. decembra kako tvrde. Niti je imao 12 učenika kako tvrde u filmu. On je poznat po tome što je ubio bika plodnosti nožem i od tog bika je stvoren svet, a od njegovog semena živa bića. U ikonografiji jje prikazan kako ubija bika nožem. Postojale su mitrine misterije kako ste već mogli pročitati u članku o Agori. U misterijama nije bilo ništa posebnog da bi se povezivalo sa Hrišćanstvom. Misterije su se obavljale u pećinama u mraku sa nešto svetla. Na kraju misterije, osoba se stavi u jamu koja je duboka koliko je čovek visok. Zakolje se bik nad njim tako da čovek bude sav posut i preplavljen krvlju bika. Eto ovo je baš slično Hrišćanstvu. haha. Ostalo isto nema nikakve veze sa Hristom.

To je u vezi Mitre.

I tako dalje. ... Ima nekih dobrih videa na youtube koji pobijaju taj film.

(Nastavak sledi. Članak u izradi.)

Šta se radi

Nisam odavno objavljivao postove. Uglavnom se bavim drugim stvarima. 
Takođe mi se donekle smučilo posle čitanja Kenterberijskih priča. Kenterberijske priče su na delove dosta nemoralne za srednji vek. Sigurno pokazuju da je stanje u Engleskoj u 14. veku dosta opalo što se tiče morala.
Sigurno da je uvek lepše i bolje čitati o moralnim i vrlinskim delima, a ne nemoralnim.
14. vek je vreme posebnog pada morala u engleskoj, donekle i šire na zapadu.

Pišem članak o Zajtgajst filmu. Postavići ovde na blogu deo pa ću vremenom da dopisujem.

17. октобар 2019.

Avicenina medicina, ukratko

Avicena

Pre neko vreme sam pročitao knjigu Avicenina medicina. Knjiga je ustvari savremeni prevod sa arapskog na engleski prve knjige Kanona medicine (napisan 1025. godine) od arapskog doktora iz 11. veka zvanog Abu Ali al-Husein ibn Sina (skraćeno Ibn Sina), na zapadu prozvanog kao Avicena (980-1037). Ustvari se radi o prevodu ne cele prve knjige, ali većinom.

Ovo je tek prevod prve knjige, njegovog korpus Kanon se sastoji od 5 knjiga.
Ovu knjigu sam posebno čitao, jer me zanima istorija medicine, a i Kanon medicine je proučavan posebno na srednjovekovnim medicinskim fakultetima (Salerno, Montpelier), pa me zato posebno i zanima.

Znači knjiga je bila prilično popularna na zapadu.

Ovo je knjiga tipične grčke medicine. Arpska medicina zvana Unani medicina je ustvari tip grčke medicine, koja započinje sa grčkim doktorom Hipokratom (460-370 PNE). Isti tip medicine je primenjivan i u Evropi u srednjem veku.

Arapi su počeli sa osvajanjem Vizantije u 7. veku. Vizantija je bila očuvala sva antička dela raznih učenjaka te putem osvajanja ova dela su postala dostupna Arapima. Tako da su Arapi organizovali prevođenje tih dela sa grčkom na arapski jezik, najobimnije prevođenje je vršeno u 11. veku. Tako su dela drevnih doktora prevedena na arapski, kao Hipokrat, Galen, Dioskorid, kao i dela Vizantijskih doktora. Na to su arapski doktori razvijali utvrđeni tip grčke medicine. Tako je doktor Avicena napisao svoj Kanon. Kanon je preveden na latinski u 13. veku od Gerarda iz Kremone (drugi Gerald) i na taj način je Kanon postao dostupan na zapadu (latinski je bio službeni jezik na zapadu i jezik učenosti na zapadu). Ubrzo je knjiga postala popularna na fakultetima.

Knjiga je prilično teška za čitanje, bez obzira na savremeni engleski prevod.

Kao i obična grčka medicina ona je zasnovana na određenoj filozofiji. Osnova Hipokratove medicine je ustvari fiozofija grčkog predsokratovskog filozofa Empedokla (494-434 PNE) da je ceo svemir u najsitnijem vidu sastavljen od četiri stoiheja ili stihije tj. četiri elementa. To su vatra, voda, vazduh i zemlja.
Elementi su poredani sledećim vidom: zemlja, voda, vazduh i vatra. Tako se verovalo da su elementi poredani u prirodi na Zemlji i u području iznad Zemlje.

Ovde dalje nastavljam o grčkoj i Aviceninoj medicini.

Svaki od elemenata ima određeni temperament. Temperament je karakteristika elementa ili stanja. Postoje četiri temperamenta koji se međusobno kombinuju. To su: toplo i hladno, suvo i vlažno.

Tako svaki elemt ima odgovarajuće temperamente. Zemlja je hladna i suva, voda je hladna i vlažna, vazduh je topao i vlažan, a vatra je topla i suva. Znači svaki element ima po dva temperamenta.

Tako isto u telu na toj osnovi postoje četiri tekućine. To su krv koja je element vazduha (zanimljivo znamo danas da krv (crvena krvna zrnca) nosi kiseonik kroz telo, to je pitanje da li su oni to znali) znači topla i vlažna po temperamentima. Sluz je hladna i vlažna tj. voda. Žuta žuč je topla i suva tj. vatra. Crna žuč je hladna i suva tj. zemlja. Sve četiri tekućine su sastavni deo krvi zbog čega je savremeni prevoditelj mislio da su to ustvari različita biohemijska jedinjenja. Crna žuč u biti ne postoji u realnosti u pravom smislu reči.

U telu postoji i grč. pneuma ili duh koji se kreće u krvi, zatim postoji i urođena toplina koja se gubi sa starenjem.

Što se bolesti tiče, postoji razni razlozi bolesti. Bolest je takođe i povreda uzrokovana vanjskim delovanjem. Međutim, hajde da se fokusiram samo na tip bolesti koji je u vezi s temperamentom. Znači u tom slučaju bolest dolazi zbog disbalansa u telu.

Tu je potrebno prvo objasniti same organe. Postoji nekoliko glavnih organa. Svaki organ ima određeni element i temperamente. Srce je vatra, toplo i suvo. Bubrezi su suprotnost voda, hladno i vlažno. Pluća su vazduh, toplo i vlažno. Kosti su hladno i suvo. Želudac je toplo i suvo. I tako dalje. Svaki organ ima određeni stepen temperamenta, najvrućije je srce, dok su najhladniji bubrezi, najsuvlje su kosti, i tako dalje.

Što se tiče lečenja bolesti kod disbalansa tj. kad je organ izgubio svoj temperament, npr. kad se srce ohladilo ili kad je srce preterano vruće, kao npr. kod onih koji imaju srčanih problema, začepljene krvne sudove, tu se radi o disbalansu tj. preterana vatra. Zato su i jako crveni u licu. Lečenje se obavlja na više načina.

Jedan od oblika lečenja je biljno lečenje. daju se odgovarajuće kombinacije biljaka koje su suprotne po temperamentima stanju bolesti određenih organa. I tu ima dosta smisla.

Takođe se koristi odgovarajuća ishrana, vežbe, gimnastika, masaža, mazanje uljima i tako dalje.

Dijagnostika se vrši po promatranju, simptomima bolesti, testiranju pulsa, pregledu urina.

Neki od oblika lečenja su i: puštanje krvi, povraćanje, čišćenje, prolivi i drugo.

Više o tome kasnije.

Zanimljivo kako je još kod Hipokrata smatrano da čovek treba da se isčisti od stranih materija i da se dobro ispovraća. Avicena opisuje postupak koji se obavlja sa određenim biljkama i to traje satima. :)

Ovo je ukratko o toj medicini. Ja nisam doktor te ne prepisujem ništa nikome. Ja lično mislim da svašta ima korisno u starim medicinama što je danas odbačeno u savremenoj medicini. Sigurno ne možemo videti elemente u telu i tome slično, niti ih ima na najnižoj razini materije tj. atomi i podatomske čestice. Ali s druge strane mislim da bi temperamente trebali da promatramo na metafizički način. Npr. nana kao biljka je hladna, dok je origano i biber vatren i tako dalje, tako da tu postoji neki metafizički nivo delovanja biljaka. Tako da postoje karakteristike biljaka po temperamentima, ali na metafizičkom nivou, a ne na materijalno-hemijsko-biološkom nivou. Takođe bi mogli i bolesti tzv. distemperamenta promatrati na taj način.

15. октобар 2019.

Još dečijih šetalica

Sve iz rukopisa iz 15. veka. Tu se vidi prava dosetljivost u tom dobu. Neki istoričari su nazivali srednji vek drveno doba. Zanimljivo.





12. октобар 2019.

Obavest za čitaoce. Dodatak na "Od Agore nema gore"

Dodao sam nedavno na post "Od Agore nema gore:)" sledeći deo u vezi bolnica, kao dokaz ko je osnovao prve bolnice. 

"Izvor sledeći. "Među velikim inovacijama na medicinskom polju koje su posledica vizantijskog doba je stvaranje prvih bolnica."("Tra le grandi innovazioni in campo medico che si devono all’età bizantina c’è senz’altro la creazione dei primi ospedali") Izabela Andorini i Arnaldo Markone, Medicina, Medico, e Società nel Mondo Antico, Firenca, 2004. g., str. 95"

To je samo obavest za moje čitaoce.

Ravnozemljaši ili ne

Mislim uskoro obajaviti na blogu jedan članak koji sam napisao da mi objave. Međutim, nisu mi objavili pa ću ga staviti ovde.

Članak se bavi pitanjem oblika Zemlje u srednjem veku. 

Čuo sam nedavno da savremeni ravnozemljaši misle da potporu za ravnu Zemlju imaju u takvom verovanju u srednjem veku. Tu su se prevarili. Većina ljudi u srednjem veku su verovali da je Zemlja okrugla.
To su sve tipični mitovi ocrnjivanja srednjeg veka koji potiču još od 18, 19. veka, koji su izuzetno štetno za realistično shvatanje istorijskog perioda.

6. октобар 2019.

Lov na ptice

Lov na ptice se u srednjem veku obavljao često sa samostrelom.

Ovo je jedan zanimljiv prikaz lova na ptice, Codex manesse iz 14. veka. Lovac ima samostrel, samostrel je zapet i na njemu je strela sa tupim vrhom. Tako da zbog tupog vrha ptica neće biti ubijena već ošamućena kad bude pogođena.  Nakon pogodka ptica se uhvati tako ošamućena i može se držati u kavezu ili ubiti.

Što se tiče ostalih pojedinosti na slici se može primetiti sledeće. Lovac verovatno lovi sokola ili orla. To je i razumljivo s obzirom da je tada bilo popularno sokolarstvo za potrebe dokolice plemstva i lova sa sokolima nekih manjih životinja. Pored sokola se mogu videti dve svrake i moguće slavuj. Sve ptice stoje na hrastu, pozna se po žirovima, drvo je verovatno visoko s obzirom da se radi o hrastu. Verovatno se stoga radnja odvija u šumi ili pored šume. Lovac ima samostrel koji se zateže sa sistemom kuka i kaiš. Ima i tobolac sa nekoliko strela.

 

1. октобар 2019.

Minhenski psaltir

 Minhenski psaltir faksimilsko izdanje

Minhenski psaltir (Serbischer Psalter, Codex Monacensis Slavicus 4) je najlepši poznati Srpski psaltir iz kraja 14. veka. Izrađen je po nalogu kneza Lazara Hrebeljanovića verovatno za njegovog sina despota Stefana Lazarevića. Nalazio se u biblioteci depota Đurđa Brankovića i neko njegovih potomaka ga je odneo u fruškogorski manastir Privina glava kod Berkasova. Tamo se nalazio sve do Veliog bečkog rata kada ga je jedan bavarski oficir 1688. uzeo i odneo u manastir Gotescal u Bavarskoj šumi. Rukopis od 1782. godine se nalazi u manastiru sv. Emerama u Regenzburgu. Od 1810. godine je prenet u Minhen u Bavarsku kraljevsku biblioteku, koja se danas zove Bavarska državna biblioteka. Danas, rukopis se nalazi i dalje u Bavarskoj državnoj biblioteci u Minhenu. Zbog toga se zove Minhenski psaltir.

Ceo rukopis u digitalnom obliku se može pogledati ovde:

Stranice se listaju klikom na dugme > ili <. Stranice se mogu povećati ili smanjiti.

Rukopis je napisan na srpskoslavenskom na ćiričici i ima više od dvesto stranica, od toga na 148 stranica su ilustrovane minijature.

Neke slike iz Minhenskog psaltira (neke su lošijeg kvaliteta od izvornika).

str. 18
 Str. 188

str 340

 str. 365
 str. 373
 str. 387
str. 430