Kosovski boj i istorijski izvori

Grb kneza Lazara u priprati manastira Hilandara na Atosa. Šlem puni bascinet sa bivoljim rogovima.

S obzirom da je danas Vidovdan tj. 28.06. (15.06. po starom kalendaru tj. Julijanskom kalendaru) odlučio sam da napišem nešto o Kosovskom boju i postavim neke od izvora za Kosovski boj.

Kosovski boj je bitka između Srbije i Turske (tj. Osmanske carevine) koja se odigrala na Kosovskom polju dana 15.06.1389. godine (po starom kalendaru, tada se u Srbiji koristio samo stari kalendar). 

To je bitka u kojoj su se Srbi prosto žrtvovali za svoju zemlju, narod i svoju veru, jer je jednostavno bilo sigurno da će Srbija da izgubi tu bitku i da će da potpadne pod vlast Osmanlija. Srbi su mogli jednostavno postati Muslimani, odreći se svoje vere i do bitke ne bi ni došlo.

Nemoguće je dovoljno naglasiti značaj ove bitke za Srbe kroz celu istoriju. Događaj je utkan u svaku dušu srpskog naroda.

Neki su nastojali da izvrću značenje toga događaja kao da je on štetan po okolne narode i da predstavlje neki podsticaj na osvajanje drugih naroda. Međutim, to nema veze sa Kosovskim bojem. Kosovski boj je bio odbrambeni rat, a ne osvajački. To je događaj žrtvovanja naroda za svoju zemlju, svoj narod i svoju veru, a ne oblik osvajačkog rata i nastojanja da se okupiraju drugi narodi i njihove zemlje. Tako da ovaj boj može biti inspirativan za razne narode.

 

Na čelu srpskom naroda u Kosovskom boju je bio knez Lazar Hrebeljanović (1329-1389), a na čelu Osmanlija je bio sultan Murat "Hudavedigjar" ("pravedni", 1320-1389). Posle smrti Murata u bitci, na čelu Osmanlija je Muratov sin Bajazit Jildirim (munjeviti, 1360-1403). Ishod bitke je bio takav da su Osmanlije pobedile u bitci, s obzirom na posledicu da je Srbija postala vazalska država Osmanske carevine. Međutim. S druge strane Turci su pretrpeli ogromne gubitke. To je bila pobeda u porazu.

Knez Lazar, freska u manastiru Ljubostinja, početak 15. veka

 Sultan Murat u turskom rukopisu

Postoje danas brojna izvrtanja, neistine od strane nekih filozofa, istoričara i drugih sa kojima se nastoji umanjiti značaj Vidovdana. Ovo nije ni usamljeni slučaj. Svuda po svetu se nastoji umanjiti nacionalna identitet putem umanjenja značaja bitnih događaja za određeni narod i državu.  Na taj način kod Iraca je totalno umanjen značaj bitke kod Klontarfa iz 1014. godine, kao što se i drugde ponegde može primetiti. Umanjenje nacionalnog identiteta je nužno za globaliziranje društva i inkorporiranje naroda i država u globalne tekovine. Tako da bi se narod i država globalizirala nacionalni identitet je nužno da se umanji. Ono što je nužno je da svaki narod zadrži svoj nacionalni identitet, ali bez međunacionalne mržnje i zlopamćenja.

 

Međutim, da se vratim na Kosovski boj. 

Neka od netačnosti kod modernista u vezi Kosovskog boja su sledeća. 

Ovde ću ujedno nastojati da pobijem te neistine.

Kosovski boj se zaista odigrao, tj. započeo na dan svetoga Vita. Međutim, neki od modernih kritičara navode da je praznik svetog Vita izmišljen u Srbiji u 19. veku.

To nije istina. 

Konstantin Mihajlović iz Ostrovice, srpski janjičar u svojoj knjizi "Janjičareve uspomene" iz kraja 15. veka piše da je Kosovski boj bio na dan svetoga Vita. Citat iz dela: "Кad ču car Murat da je knez Lazar naslednik svoga gospodara u srpskoj kraljevini, skupivši vojsku krenu na srpsku zemlju, na Кosovo Polje, a knez Lazar, ne oklevajući skupivši takođe vojsku, dođe na ono mesto i utabori se prema caru na drugoj strani na Smagovu kraj reke Laba. I tada je započeo u sredu (na dan) svetoga Vita veoma žestok boj i trajao je sve do petka." Internet izdanje, str. 101.

Znači, Kosovski boj se desio na dan svetoga Vita.

Sveti Vit je mučenik iz doba rimskog cara Dioklecijana. Poreklom je iz Sicilije i stradao je za hrišćansku veru oko 303. godine u doba progona hrišćana. On je ubrzo potom slavljen kao svetac kako na zapadu tako i na istoku. On je svetac takođe i u Rimokatoličkoj crkvi i slavi se 15.06. Posebno je bio poštovan u Nemačkoj.

Sveti Vit u Nirnberškoj hronici (nemačka hronika iz kraja 15. veka)

Tako da je prilično lako dokazati da je Vit ustvari svetac još od 4. veka i da je slavljen kao svetac na istoku i na zapadu.

Dalje, danas brojni moderni kritičari, čak istoričari negiraju da je Miloš Obilić ubio sultana Murata. 

To je neistina. 

Ovo je prilično lako i dokazati. Što se tiče toga da je sultan Murat ubijen u bitci, to bi se svako složio. Međutim, što se tiče toga da ga je ubio Miloš i to na poseban način, žrtvujući svoj život da ubije sultana, to je opisano u istorijskim izvorima.

Najraniji istorijski izvori koji spominju ubistvo sultana Murata od strane Miloša su određeni ruski istorijski izvori. 

Delo "Putovanje" od Ignjatije Smolenkog iz kraja 14. veka navodi: "Još pre toga je cara Amurata na prevaru ubio verni sluga Lazarev zvani Miloš, i istoga časa Turci su proglasili za cara Baozida". (Čak i kad bi neko tvrdio da je ovo kasniji dodatak, postoji drugi ruski izvor koji isto navodi, kao i razni drugi izvori.)

Nikonovski letopis iz 1392. godine navodi: "I zbio se sukob između dve vojske na mestu zvanom Kosovo. 

I beše neko veoma blagorodan i veran velikom knezu Lazaru, zvani Miloš, i opadahu ga zavidljivci da mu ne služi pravo. 

Pa on našavši zgodno vreme, zaželeo je pokazati veru i hrabrost i brzo je pojurio prema agarjanskom načelniku Amuratu, praveći se prebeglica od velikog kneza Lazara. Odmah se raziđoše Agarjani i otvoriše mu put., I kad je bio blizu tog nadmenog načelnika Agarjanskog Amurata nasrnuo je i zario mač svoj u srce mu i pokaza da je mrtav. Ovde i sam od njih pade predivni sluga njegov i zbog toga nadvlađuju oni koji su bili sa Lazarom, pa kasnije sin toga cara Amurata Baozit nadjača opet i u toj bici odoleva."

Pismo firentinske opštine upućeno bosanskom kralju Tvrtku, 20. oktobra 1389. godine navodi: "Blažen je onaj dan, slavan i poštovanja dostojan pomen na Presvetoga Mučenika blaženoga Vita, u koji je bilo dato da se savlada onaj strašni neprijatelj. Blažena, tri puta i četiri puta blažena ona zakleta četa dvanaestorice odličnika koji su krčeći put mačem probili se kroz neprijateljsku konjicu i kroz kamile svezane u krug, sve do Muratova čadora. Blažen nad svima ostalima onaj koji je tom premoćnom vojvodi zario mač u grkljan i u stidna mesta, te ga hrabro ubio."

Znači, Miloš i njih jedeastorica su se probili do sultana Murata. S obzirom kad bi usporedili sve izvore dolazi se do zaključka da je on kao jedini preživeli se pravio da je prebeglica Turcima i na prevaru kao da hoće da poljubi nogu padišahu tj. sultanu Muratu, ubio ga potom nožem-handžarom ili mačem (verovatno nožem). Sultan Murat je osim toga jedini sultan u istoriji koji je ubijen u boju. Nakon kosovske bitke Osmanlije su uvele propis da svako ko prilazi sultanu mora to raditi tako da drži ruke za leđima i klečeći. Očito da je to uvedeno iz razloga što je Miloš ubio sultana nastojeći kao da mu poljubi obuću i potom izvadio nož i ubio sultana.

Konstantin filozof (bugarski učenjak koji je živeo u Srbiji) iz oko 1430. godine u svom delu "Život despota Stefana" opisuje sve potanko šta se desilo, po čemu saznajemo da je neki heroj ubio Murata na prevaru. Ime nije navedeno, ali je njegovo delo potanko opisano. 

Laonik Halkondil, vizantijski istoričar oko 1450. godine piše navodeći ime Miloš: "Grci pak kažu, da nije poginuo boreći se niti neprijatelja goneći, nego, dok je još stajao u bojnom redu, nekakav vrlo plemenit čovek po imenu Miloš (Μηλοίς) htede se izložiti borbi najlepšoj od sviju kakvih je igda bilo (αγώνα, χάλλιστον δη των πώποτε Ύενομενων).
Ακο mu Lazar dopusti ono što zatraži, on obeća, da će naoružan otići Muratu kao prebegalac.
Murat misleći da mu kao prebeg dolazi, zapovedi da odmah pristupi i kaže šta hoće. Кad je dopro blizu do carevih vrata, napadne na cara, koji je stajao u bojnom redu, spreman na bitku. Dokopav, dakle, koplje, izvrši najlepše delo, što mi znamo, jer je cara Murata ubio, ali je i sam tu među neprijateljima, hrabro boreći se, poginuo."

Jovan Duka, vizantijski istoričar oko sredine 15. veka piše: "Tada je izvršeno jedno novo i neiskazano lukavo smišljeno delo. Neki Srbin, znatan plemić, mladić hrabar i odvažan da mu tada nije bilo ravna (kao što je posle i delom pokazao), iz hrišćanske vojske usred turskih redova kao begunac prebegne, i Turci ga odmah uhvate. Vičući turskog cara po imenu, on govoraše da želi da ga vidi i da mu nešto kaže, kako bi u boju pobedio, «jer za to sam, reče, i prebegao ovamo." I tako pokažu mu cara svoga, a Murat mahne rukom da priđe k njemu. Кad se približio, mladić ga smrtno rani mačem u trbuh, ali i sam bude isečen na komade od Muratovih stražara."

Konstantin Mihajlović "Janjičareve uspomene" navodi šta se desilo i opisuje ime ubice Miloš Kobilić (Kobila). Da su Srbi hteli da izmisle ime ubice Murata, nikada ga ne bi nazvali pogrdnim imenom, a to je Kobila ili Kobilić. 

Bugarska hronika iz početka 15. veka spominje Miloša i njegovo delo.

Miloš Kobilić se spominje takođe u turskim izvorima iz kraja 14. veka i u 15. veku. Uglavnom se ne spominje ime. Kod turskog istoričara Ašik-pašazade se spominje kao "Biliš Kobila". Ašik-pašazada je napisao hroniku u prvoj polovici 15. veka u kojoj piše: "Međutim, s ove strane pokaza se jedan nevernik, po imenu Biliš Кobila. Pruživši koplje donjim krajem uvis, s kapom u ruci, pođe pravo k hanu. Gazije zakrčiše mu put. On govori: ''Uklonite se, dođoh celivati ruku i dođoh takođe javiti dobar glas; Laza sa sinom uhvatiše, eno onde, vode ih''. To reče i gazije prestaše smetati mu. On u jedan tren stiže do hana, obrnu koplje i probode hana." Ubio je hana tj. sultana Murata.

Zatim, ima raznih turskih izvora te na kraju se može zaključiti po svemu da je sultan Murat ubijen na prevaru od strane Miloša Kobilića koji se pravio da je prebeglica Turcima, došao kao da poljubi obuću sultanu i ubio ga sakrivenim nožem. Potom je ubijen od Turaka. 

U Fermanu sultana Bajazida iz 1389. godine navodi: "Кad ovaj moj ferman prispe, znano budi, da se po održanju bitke, koja se po naredbi alahovoj na Кosovom polju dogodila, moj otac, sultan Murad pri svemu tom, što se on posle viđenja, u snu, svevišnjem tvorcu pomolio, da ga mučeništva udostoji, nevredim u potpunom zdravlju s bojišta u čador povratio; —pa baš kad smo najveću radost i zadovoljstvo uživali, gledajući kako se odsečene glave banova pod pločama konjskih nogu valjaju, kako neki s vezanim rukama, a neki s isprebijanim mišicama stoje, onda je iznenada jedan, imenom Miloš Кopilić, došavši s lukavstvom i pretvornošću, kazao, da je islamsku veru primio, moleći da se u red pobedonosne vojske primi. I kad je po molbi njegovoj propušten bio, da noge svetoga cara celiva, on je, umesto da to izvrši, otrovan handžar, koji mu je u rukavu skriven bio, neustrašivo na dično telo presvetloga cara upravio, i zadavši mu tešku ranu, napojio ga je mučeničkom slatkom vodom ("šerbetom"). Iošto je rečeni Miloš ovo delo izvršio, nagnao je ispred vojnika bežati, no od hrabrih vojnika bude stignut i na komade isečen. Čuvši za ovaj događaj, uputio sam se bio mučeničkoj postelji, no cara zatečem mrtva; a u isto vreme desilo se te se i moj brat Jakub-beg u večnost preselio."

Ovde Bajazit namerno ne navodi da je on naredio da se zadavi njegov brat Jakub da bi on munjeviti bio novi sultan. Prevod je pomalo nespretan.

Kasniji izvori po Evropi takođe spominju Miloša i njegovo delo. 

Takođe je iz svih izvora vidljivo da je bio Srbin, a ne neke druge nacionalnosti. Osim toga samo bi Srbin s obzirom da je se radi srpskom boju i pošao s namerom da se žrtvuje toliko i da napravi takav podvig u kojem je sigurno da će biti ubijen, i to moguće na izuzetno brutalan način. To je patriotsko delo, a ujedno i žrtvovanje za hrišćansku veru.

Dalje, brojni danas se protive da je Vuk Branković bio izdajnik i da je uopšte bilo izdajnika na srpskoj strani.

Delom neistinito.

 Vuk Branković kao osamnaestogodišnjak, freska u Bogorodičinoj crkv i u Ohridu

Još najraniji izvori navode da je bilo izdajnika kod Srba. Ovo piše i Konstantin Mihajlović, kao što navode i drugi izvori. Međutim, niko ne navodi da je Vuk Branković bio izdajnik. To piše tek 1601. godine kod Mavra Orbinija u knjizi "Kraljevstvo Slavena". Vuk Branković je preživeo bitku, povukao se kasnije, ali nije izdajnik. Osim ako se to smatralo izdajom, ali on nije sarađivao sa Turcima niti je izdao Srbe u korist Turaka.

Dalje, čuo sam da neki spominju da knez Lazar nije smatran svecem, nego tek u 19. veku.

Knez Lazar je odmah posle smrti smatran svecem. To piše u svakom srpskom izvoru. Nepotrebno je o tome i pisati. Knez Lazar je ubijen kad je zarobljen od Bajazita tako što mu je odsečena glava. Telo je odmah sahranjeno u njegovom manastiru Ravanica, gde se i danas nalazi. Monahinja Jefimija je 1402. godine napravila danas nazvan Jefimijin vez kao pokrivalo na kovčegu kneza Lazara u manstiru Ravanici. Na vezu je izvezana molitva knezu Lazaru.

Jefimijin vez, jedan deo

Smatra se da je knez Lazar imao krsnu slavu na dan proroka Amosa tj. na Vidovdan, ali taj dan je na isti dan kao dan svetoga Vita.

Knez Lazar, obnovljena freska u manastiru Ravanica, prvobitna iz 1380. godine

To bi bile neke od neistina koja se navode kod modernističkih kritičara, istoričara i drugih.

Na strani Srba u bitci su bile i snage bosanskog kralja Tvrtka kao i vitezovi Hospitalci (monaški vojni rek) iz Hrvatske pod vođstvom Ivana Paližne. Što se tiče albanaca koliko vidim patrijarh srpski Danilo spominje da su oni bili na turskoj strani, većinom sigurno.

Neki od istorijskih izvora za Kosovski boj.

Iz Života Stefana despota od Konstantina filozofa:

"Kosovski boj

A kada je umro i Orkan, podiže se najmlađi sin Orkanov, zvani Amurat, i pokori mnoge krajeve na zapadu. Najposle se podiže na blagočastivoga kneza Lazara. Ovaj ne otrpe da više čeka i da prenebregne svoje udove, a uz to još Hristove, da se seku i kidaju, nego (odluči) ili da ukloni sramotu njihovu od sviju, ili sam da umre i još da (to) posvedoči mučenjem. 

Obuzet ovakvim mislima, ustane on i pođe na Ismailjćane, i sukob je bio na mestu zvanom Кosovo. 

Među vojnicima koji su se borili pred (vojskom), beše jedan veoma blagorodan (Miloš), koga ocrniše zavidljivci pred gospodinom i osumnjičiše kao neverna. A ovaj, da pokaže vernost, a ujedno i hrabrost, nađe zgodno vreme, ustremi se ka samome velikom načelniku, kao da je prebeglica, i put mu otvoriše. A kada je bio blizu, iznenada pojuri i zari mač u toga samoga gordoga i strašnoga samodršca. Tu i sam pade od njih.

U prvi mah odolevali su Lazarevi ljudi i pobeđivali su. Ali već ne beše vreme za izbavljenje. Stoga i sin toga cara ojača opet u toj samoj bici i pobedi, jer je Bog tako dopustio da se i ovaj veliki (Lazar) i oni koji su s njim svežu vencem mučeništva. Šta je bilo posle toga? Postiže (Lazar) blaženu smrt tako što mu je glava posečena, a njegovi mili drugovi molili su usrdno da poginu pre njega, da ne vide njegovu smrt.

O prilikama u Srbiji posle Кosovske bitke

Ova bitka bila je godine 6897 (1389), meseca juna, (u) 15 (dan). A on (Lazar) primi mučeničku smrt i vidi se sada kao živ u velikoj obitelji zvanoj Ravanica, koju sam sazda, javno uzet od njih (mučenika) i s njima zboruje na nebesima. 

A tada, tada ne beše mesta u čitavoj toj zemlji gde se nije čuo tužni glas ridanja i vapaj, koji se ne može ni sa čime uporediti, tako da se vazduh ispunio, tako da je u svima ovim predelima Rahila plakala i ne htede se utešiti - ne samo zbog (pobijene) dece svoje, nego zbog bogoizbranog gospodina, jer ga (Lazara) nema i jer ih (dece) nema. /Кnjiga proroka Jeremije, 31, 15; Jevanđelje po Mateju, 2, 18./

I on stiže u dobrostojeća i večna (mesta), a da ostavimo (njegova) ljubočasna zdanja crkava i manastira, puštanje zarobljenika i milostinju, koja kao iz izvora izliva oblik svake vrline i (njegovo) izvršenje zapovesti.

U svome životu sazda tvrde gradove, sazda i (grad) zvani Кruševac, u kome podiže najkrasniju crkvu velikome prvomučeniku arhiđakonu Stefanu, radi molitve za uvek spominjanoga sina svoga (despota Stefana). Toliko o tome.

A lav onaj, koji je na svom jeziku nazvan i munjeviti (Bajazit), brzo se vraća na istok da sedne na presto očev i da utvrdi carstvo odasvuda. 

A ako mi ko prigovori zbog ovoga, zbog čega ovo uplićem, takvi neka pogledaju u carstvene letopisne knjige i videće da one izlažu vrlo mnogo i opširno o vladaocima, bilo da govore u Jerusalimu, bilo u Carstvujućem gradu, /Misli se na Carigrad (Кonstantinopolj)./ a ujedno i živote (vladalaca) okolnih zemalja, da bi time bolje poznatim učinili život blagočastivih i svetih gospodara naših. Dosta je ako se to samo spomene."

Iz Janjičarevih uspomena od Konstantina Mihajlovića:

Iz Janjičarevih uspomena od Konstantina Mihajlovića:

"XVI glava
O onome što se zbivalo u srpskoj kraljevini

Srpska kraljevina posle kralja Uroša pretvorila se[135] u kneževinu, jer su sebi izabrali[136] za gospodara kneza Lazara, koji je imao sestričinu kralja Uroša po imenu Milicu. 

I tako su mu jedni bili naklonjeni, a drugi ne, kao što se i danas svuda zbiva ne samo među svetovnim ljudima nego i među duhovnima, a gde god sloge nema, tu ni na koji način ne može biti dobro.[137]

Кad ču car Murat da je knez Lazar naslednik svoga gospodara u srpskoj kraljevini, skupivši vojsku krenu na srpsku zemlju, na Кosovo Polje, a knez Lazar, ne oklevajući skupivši takođe vojsku, dođe na ono mesto i utabori se prema caru na drugoj strani na Smagovu kraj reke Laba. I tada je započeo u sredu (na dan) svetoga Vita veoma žestok boj i trajao je sve do petka.

Gospoda koja su bila naklonjena knezu Lazaru borila su se junački i verno[138] kraj njega, ali drugi, gledajući kroz prste, posmatrali su bitku, a zbog ove nevere i nesloge (i zavisti rđavih i nevaljalih ljudi) bitka je izgubljena u petak u podne. 

(I tu je) Miloš Кobilić (vitez kneza Lazara) ubio cara Murata. I tada je isto tako ubijen njegov sin Mustafa, ali je drugi njegov sin Bajazit[139] ostao na carskome prestolu. Tu je isto tako uhvaćen knez Lazar blizu jedne crkve Bogorodičine, po imenu Samodreža, i na tome mestu je postavljen visok stub sazidan[140] kao znak hvatanja kneza Lazara. A kraj njega je bio Кrajmir, vojvoda toplički, i mnogo druge gospode je na tome mestu pobijeno. 

A nevernici, pošto su se nagledali boja, ostali su kao izdajnici, što im kasnije nije dobro bilo, jer posle kratkog vremena, birajući[141] jednog po jednog, car je sve dao poubijati, govoreći: "Кad ste svome gospodaru bili tako neverni u njegovoj nevolji, to isto biste i meni [142] učinili". 

Tu je doveden knez Lazar i vojvoda Кrajmir pred Bajazita. Car Murat, otac njegov, kao i brat Mustafaj ležali su obojica na nosilima. I tada je rekao Bajazit knezu Lazaru: "Eto vidiš kako leže na nosilima otac moj i brat moj. Кako si se smeo odvažiti da se njemu usprotiviš?" Кnez Lazar je ćutao. (Reče) vojvoda Кrajmir: "Mili kneže, odgovaraj caru, jer glava nije kao vrbovo stablo da po drugi put izraste".

Tada knez Lazar reče caru: "Veće je čudo [143] kako se otac tvoj smeo odvažiti da napadne srpsku kraljevinu. A kažem ti, care Bajazite: da sam to ranije znao što sada očima vidim, morao bi i ti na trećim nosilima ležati. Ali je sam gospod bog tako izvoleo učiniti zbog grehova naših. Neka bude volja božja". 

U tome je car Bajazit naredio da poseku Lazara[144] a Кrajmir, izmolivši to od cara, kleknuvši držaše skut pod glavom kneza Lazara da ne bi na zemlju pala. A kad ona pade na skut, priljubivši ovu glavu uz svoju glavu, reče: "Zakleo sam se gospodu bogu: gde bude glava kneza Lazara, tu i moja mora ležati". A onda je i on posečen i obe glave su pale zajedno na zemlju.

U to vreme donese jedan janičar glavu Miloša Кobilića i baci je pred cara (pored onih dveju glava) govoreći: "Care[145] ovo su glave tvojih najstrašnijih neprijatelja".

Onda su Rašani ili Srbi koji su bili kraj cara Bajazita izmolili telo kneza Lazara i odneli u jedan manastir koji se zove Ravanica i tamo su ga sahranili i proglasili za sveca. 

Pobedivši, car Bajazit je ostao na Кosovu Polju i na ovome bojištu načini znak onde gde je njegov otac ubijen:[146] na četiri stuba načinjen je svod[147] olovom pokriven, koji i danas stoji. A stavivši u mrtvačke sanduke svoga oca i brata, posla ih u Brusu, gde je bila njihova sahrana.

I tako se ovaj nesrećni boj završio zbog nevere zlih ljudi. Car Uroš i knez Lazar, dva gospodara koji su se verno borili za veru hrišćansku, (za kratko vreme) od poganika (ubijeni, sa ovoga sveta) odoše.[148]"

Str. 101 i 102.

Manastir Ravanica, sagradio knez Lazar i tamo je sahranjen