Grb kneza Lazara u priprati manastira Hilandara na Atosa. Šlem puni bascinet sa bivoljim rogovima.
S obzirom da je danas Vidovdan tj. 28.06.
(15.06. po starom kalendaru tj. Julijanskom kalendaru) odlučio sam da napišem
nešto o Kosovskom boju i postavim neke od izvora za Kosovski boj.
Kosovski boj je bitka između Srbije i
Turske (tj. Osmanske carevine) koja se odigrala na Kosovskom polju dana 15.06.1389.
godine (po starom kalendaru, tada se u Srbiji koristio samo stari
kalendar).
To je bitka u kojoj su se Srbi prosto žrtvovali
za svoju zemlju, narod i svoju veru, jer je jednostavno bilo sigurno da će
Srbija da izgubi tu bitku i da će da potpadne pod vlast Osmanlija. Srbi su
mogli jednostavno postati Muslimani, odreći se svoje vere i do bitke ne bi ni
došlo.
Nemoguće je dovoljno naglasiti značaj ove bitke
za Srbe kroz celu istoriju. Događaj je utkan u svaku dušu srpskog naroda.
Neki su nastojali da izvrću značenje toga
događaja kao da je on štetan po okolne narode i da predstavlje neki podsticaj
na osvajanje drugih naroda. Međutim, to nema veze sa Kosovskim bojem. Kosovski
boj je bio odbrambeni rat, a ne osvajački. To je događaj žrtvovanja naroda za
svoju zemlju, svoj narod i svoju veru, a ne oblik osvajačkog rata i nastojanja
da se okupiraju drugi narodi i njihove zemlje. Tako da ovaj boj može biti
inspirativan za razne narode.
Na čelu srpskom naroda u Kosovskom boju je bio knez
Lazar Hrebeljanović (1329-1389), a na čelu Osmanlija je bio sultan Murat
"Hudavedigjar" ("pravedni", 1320-1389). Posle smrti Murata
u bitci, na čelu Osmanlija je Muratov sin Bajazit Jildirim (munjeviti,
1360-1403). Ishod bitke je bio takav da su Osmanlije pobedile u bitci, s obzirom
na posledicu da je Srbija postala vazalska država Osmanske carevine. Međutim. S
druge strane Turci su pretrpeli ogromne gubitke. To je bila pobeda u porazu.
Knez Lazar, freska u manastiru Ljubostinja, početak
15. veka
Sultan Murat u turskom rukopisu
Postoje danas brojna izvrtanja, neistine od
strane nekih filozofa, istoričara i drugih sa kojima se nastoji umanjiti značaj
Vidovdana. Ovo nije ni usamljeni slučaj. Svuda po svetu se nastoji umanjiti
nacionalna identitet putem umanjenja značaja bitnih događaja za određeni narod
i državu. Na taj način kod Iraca je totalno umanjen značaj bitke kod
Klontarfa iz 1014. godine, kao što se i drugde ponegde može primetiti.
Umanjenje nacionalnog identiteta je nužno za globaliziranje društva i
inkorporiranje naroda i država u globalne tekovine. Tako da bi se narod i
država globalizirala nacionalni identitet je nužno da se umanji. Ono što je
nužno je da svaki narod zadrži svoj nacionalni identitet, ali bez
međunacionalne mržnje i zlopamćenja.
Međutim, da se vratim na Kosovski boj.
Neka od netačnosti kod modernista u vezi
Kosovskog boja su sledeća.
Ovde ću ujedno nastojati da pobijem te neistine.
Kosovski boj se zaista odigrao, tj. započeo na dan
svetoga Vita. Međutim, neki od modernih kritičara navode da je praznik svetog
Vita izmišljen u Srbiji u 19. veku.
To nije istina.
Konstantin Mihajlović iz Ostrovice, srpski janjičar u svojoj
knjizi "Janjičareve uspomene" iz kraja 15. veka piše da je Kosovski
boj bio na dan svetoga Vita. Citat iz dela: "Кad ču car Murat da je knez
Lazar naslednik svoga gospodara u srpskoj kraljevini, skupivši vojsku krenu na
srpsku zemlju, na Кosovo Polje, a knez Lazar, ne oklevajući skupivši takođe
vojsku, dođe na ono mesto i utabori se prema caru na drugoj strani na Smagovu
kraj reke Laba. I tada je započeo u sredu (na dan) svetoga Vita veoma žestok
boj i trajao je sve do petka." Internet izdanje, str. 101.
Znači, Kosovski boj se desio na dan svetoga Vita.
Sveti Vit je mučenik iz doba rimskog cara
Dioklecijana. Poreklom je iz Sicilije i stradao je za hrišćansku veru oko 303.
godine u doba progona hrišćana. On je ubrzo potom slavljen kao svetac kako na
zapadu tako i na istoku. On je svetac takođe i u Rimokatoličkoj crkvi i slavi
se 15.06. Posebno je bio poštovan u Nemačkoj.
Sveti Vit u Nirnberškoj hronici
(nemačka hronika iz kraja 15. veka)
Tako da je prilično lako dokazati da je Vit
ustvari svetac još od 4. veka i da je slavljen kao svetac na istoku i na
zapadu.
Dalje, danas brojni moderni kritičari, čak
istoričari negiraju da je Miloš Obilić ubio sultana Murata.
To je neistina.
Ovo je prilično lako i dokazati. Što se tiče toga
da je sultan Murat ubijen u bitci, to bi se svako složio. Međutim, što se tiče
toga da ga je ubio Miloš i to na poseban način, žrtvujući svoj život da ubije
sultana, to je opisano u istorijskim izvorima.
Najraniji istorijski izvori koji spominju ubistvo
sultana Murata od strane Miloša su određeni ruski istorijski izvori.
Delo "Putovanje" od Ignjatije Smolenkog iz kraja 14. veka navodi: "Još pre toga je cara Amurata na prevaru ubio verni sluga Lazarev zvani Miloš, i istoga časa Turci su proglasili za cara Baozida". (Čak i kad bi neko tvrdio da je ovo kasniji dodatak, postoji drugi ruski izvor koji isto navodi, kao i razni drugi izvori.)
Nikonovski letopis iz 1392. godine navodi: "I zbio se sukob između dve vojske na mestu zvanom Kosovo.
I beše neko veoma blagorodan i veran velikom
knezu Lazaru, zvani Miloš, i opadahu ga zavidljivci da mu ne služi pravo.
Pa on
našavši zgodno vreme, zaželeo je pokazati veru i hrabrost i brzo je pojurio
prema agarjanskom načelniku Amuratu, praveći se prebeglica od velikog kneza
Lazara. Odmah se raziđoše Agarjani i otvoriše mu put., I kad je bio blizu tog
nadmenog načelnika Agarjanskog Amurata nasrnuo je i zario mač svoj u srce mu i
pokaza da je mrtav. Ovde i sam od njih pade predivni sluga njegov i zbog toga
nadvlađuju oni koji su bili sa Lazarom, pa kasnije sin toga cara Amurata Baozit
nadjača opet i u toj bici odoleva."
Pismo firentinske opštine upućeno bosanskom kralju Tvrtku, 20. oktobra 1389. godine navodi: "Blažen je onaj dan, slavan i poštovanja dostojan pomen na Presvetoga Mučenika blaženoga Vita, u koji je bilo dato da se savlada onaj strašni neprijatelj. Blažena, tri puta i četiri puta blažena ona zakleta četa dvanaestorice odličnika koji su krčeći put mačem probili se kroz neprijateljsku konjicu i kroz kamile svezane u krug, sve do Muratova čadora. Blažen nad svima ostalima onaj koji je tom premoćnom vojvodi zario mač u grkljan i u stidna mesta, te ga hrabro ubio."
Znači, Miloš i njih jedeastorica su se probili do
sultana Murata. S obzirom kad bi usporedili sve izvore dolazi se do zaključka
da je on kao jedini preživeli se pravio da je prebeglica Turcima i na prevaru
kao da hoće da poljubi nogu padišahu tj. sultanu Muratu, ubio ga potom
nožem-handžarom ili mačem (verovatno nožem). Sultan Murat je osim toga jedini sultan u istoriji
koji je ubijen u boju. Nakon kosovske bitke Osmanlije su uvele propis da svako
ko prilazi sultanu mora to raditi tako da drži ruke za leđima i klečeći. Očito
da je to uvedeno iz razloga što je Miloš ubio sultana nastojeći kao da mu
poljubi obuću i potom izvadio nož i ubio sultana.
Konstantin filozof (bugarski učenjak koji je živeo u Srbiji) iz oko 1430. godine u svom delu "Život despota Stefana" opisuje sve potanko šta se desilo, po čemu saznajemo da je neki heroj ubio Murata na prevaru. Ime nije navedeno, ali je njegovo delo potanko opisano.
Ακο mu Lazar dopusti ono što zatraži, on obeća, da će naoružan otići Muratu kao prebegalac.
Murat misleći da mu kao prebeg dolazi, zapovedi da odmah pristupi i kaže šta hoće. Кad je dopro blizu do carevih vrata, napadne na cara, koji je stajao u bojnom redu, spreman na bitku. Dokopav, dakle, koplje, izvrši najlepše delo, što mi znamo, jer je cara Murata ubio, ali je i sam tu među neprijateljima, hrabro boreći se, poginuo."
Jovan Duka, vizantijski istoričar oko sredine 15. veka piše: "Tada je izvršeno jedno novo i neiskazano lukavo smišljeno delo. Neki Srbin, znatan plemić, mladić hrabar i odvažan da mu tada nije bilo ravna (kao što je posle i delom pokazao), iz hrišćanske vojske usred turskih redova kao begunac prebegne, i Turci ga odmah uhvate. Vičući turskog cara po imenu, on govoraše da želi da ga vidi i da mu nešto kaže, kako bi u boju pobedio, «jer za to sam, reče, i prebegao ovamo." I tako pokažu mu cara svoga, a Murat mahne rukom da priđe k njemu. Кad se približio, mladić ga smrtno rani mačem u trbuh, ali i sam bude isečen na komade od Muratovih stražara."
Konstantin Mihajlović "Janjičareve uspomene"
navodi šta se desilo i opisuje ime ubice Miloš Kobilić (Kobila). Da su Srbi
hteli da izmisle ime ubice Murata, nikada ga ne bi nazvali pogrdnim imenom, a
to je Kobila ili Kobilić.
Bugarska hronika iz početka 15. veka spominje Miloša i njegovo delo.
Miloš Kobilić se spominje takođe u turskim izvorima iz kraja 14. veka i u 15. veku. Uglavnom se ne spominje ime. Kod turskog istoričara Ašik-pašazade se spominje kao "Biliš Kobila". Ašik-pašazada je napisao hroniku u prvoj polovici 15. veka u kojoj piše: "Međutim, s ove strane pokaza se jedan nevernik, po imenu Biliš Кobila. Pruživši koplje donjim krajem uvis, s kapom u ruci, pođe pravo k hanu. Gazije zakrčiše mu put. On govori: ''Uklonite se, dođoh celivati ruku i dođoh takođe javiti dobar glas; Laza sa sinom uhvatiše, eno onde, vode ih''. To reče i gazije prestaše smetati mu. On u jedan tren stiže do hana, obrnu koplje i probode hana." Ubio je hana tj. sultana Murata.
Zatim, ima raznih turskih izvora te na kraju se može zaključiti po svemu da je
sultan Murat ubijen na prevaru od strane Miloša Kobilića koji se pravio da je
prebeglica Turcima, došao kao da poljubi obuću sultanu i ubio ga sakrivenim
nožem. Potom je ubijen od Turaka.
U Fermanu sultana Bajazida iz 1389. godine navodi: "Кad ovaj moj ferman prispe, znano budi, da se po održanju bitke, koja se po naredbi alahovoj na Кosovom polju dogodila, moj otac, sultan Murad pri svemu tom, što se on posle viđenja, u snu, svevišnjem tvorcu pomolio, da ga mučeništva udostoji, nevredim u potpunom zdravlju s bojišta u čador povratio; —pa baš kad smo najveću radost i zadovoljstvo uživali, gledajući kako se odsečene glave banova pod pločama konjskih nogu valjaju, kako neki s vezanim rukama, a neki s isprebijanim mišicama stoje, onda je iznenada jedan, imenom Miloš Кopilić, došavši s lukavstvom i pretvornošću, kazao, da je islamsku veru primio, moleći da se u red pobedonosne vojske primi. I kad je po molbi njegovoj propušten bio, da noge svetoga cara celiva, on je, umesto da to izvrši, otrovan handžar, koji mu je u rukavu skriven bio, neustrašivo na dično telo presvetloga cara upravio, i zadavši mu tešku ranu, napojio ga je mučeničkom slatkom vodom ("šerbetom"). Iošto je rečeni Miloš ovo delo izvršio, nagnao je ispred vojnika bežati, no od hrabrih vojnika bude stignut i na komade isečen. Čuvši za ovaj događaj, uputio sam se bio mučeničkoj postelji, no cara zatečem mrtva; a u isto vreme desilo se te se i moj brat Jakub-beg u večnost preselio."
Ovde Bajazit namerno ne navodi da je on naredio
da se zadavi njegov brat Jakub da bi on munjeviti bio novi sultan. Prevod je
pomalo nespretan.
Kasniji izvori po Evropi takođe spominju Miloša i njegovo delo.
Takođe je iz svih izvora vidljivo da je bio
Srbin, a ne neke druge nacionalnosti. Osim toga samo bi Srbin s obzirom da je
se radi srpskom boju i pošao s namerom da se žrtvuje toliko i da napravi takav
podvig u kojem je sigurno da će biti ubijen, i to moguće na izuzetno brutalan
način. To je patriotsko delo, a ujedno i žrtvovanje za hrišćansku veru.
Dalje, brojni danas se protive da je Vuk
Branković bio izdajnik i da je uopšte bilo izdajnika na srpskoj strani.
Delom neistinito.
Vuk Branković kao osamnaestogodišnjak,
freska u Bogorodičinoj crkv i u Ohridu
Još najraniji izvori navode da je bilo izdajnika
kod Srba. Ovo piše i Konstantin Mihajlović, kao što navode i drugi izvori.
Međutim, niko ne navodi da je Vuk Branković bio izdajnik. To piše tek 1601.
godine kod Mavra Orbinija u knjizi "Kraljevstvo Slavena". Vuk
Branković je preživeo bitku, povukao se kasnije, ali nije izdajnik. Osim ako se
to smatralo izdajom, ali on nije sarađivao sa Turcima niti je izdao Srbe u
korist Turaka.
Dalje, čuo sam da neki spominju da knez Lazar
nije smatran svecem, nego tek u 19. veku.
Knez Lazar je odmah posle smrti smatran svecem.
To piše u svakom srpskom izvoru. Nepotrebno je o tome i pisati. Knez Lazar je
ubijen kad je zarobljen od Bajazita tako što mu je odsečena glava. Telo je
odmah sahranjeno u njegovom manastiru Ravanica, gde se i danas nalazi. Monahinja Jefimija je 1402. godine napravila danas nazvan Jefimijin vez kao pokrivalo na kovčegu kneza Lazara u manstiru Ravanici. Na vezu je izvezana molitva knezu Lazaru.
Jefimijin vez, jedan deo
Smatra se da je knez Lazar imao krsnu slavu na
dan proroka Amosa tj. na Vidovdan, ali taj dan je na isti dan kao dan svetoga
Vita.
Knez Lazar, obnovljena freska u manastiru Ravanica, prvobitna iz 1380. godine
To bi bile neke od neistina koja se navode kod
modernističkih kritičara, istoričara i drugih.
Na strani Srba u bitci su bile i snage bosanskog
kralja Tvrtka kao i vitezovi Hospitalci (monaški vojni rek) iz Hrvatske pod vođstvom Ivana Paližne. Što se
tiče albanaca koliko vidim patrijarh srpski Danilo spominje da su oni bili na
turskoj strani, većinom sigurno.
Neki od istorijskih izvora za Kosovski boj.
Iz Života Stefana despota od Konstantina
filozofa:
"Kosovski boj
A kada je umro i Orkan, podiže se najmlađi sin
Orkanov, zvani Amurat, i pokori mnoge krajeve na zapadu. Najposle se podiže na
blagočastivoga kneza Lazara. Ovaj ne otrpe da više čeka i da prenebregne svoje
udove, a uz to još Hristove, da se seku i kidaju, nego (odluči) ili da ukloni
sramotu njihovu od sviju, ili sam da umre i još da (to) posvedoči
mučenjem.
Obuzet ovakvim mislima, ustane on i pođe na
Ismailjćane, i sukob je bio na mestu zvanom Кosovo.
Među vojnicima koji su se borili pred (vojskom),
beše jedan veoma blagorodan (Miloš), koga ocrniše zavidljivci pred gospodinom i
osumnjičiše kao neverna. A ovaj, da pokaže vernost, a ujedno i hrabrost, nađe
zgodno vreme, ustremi se ka samome velikom načelniku, kao da je prebeglica, i
put mu otvoriše. A kada je bio blizu, iznenada pojuri i zari mač u toga samoga
gordoga i strašnoga samodršca. Tu i sam pade od njih.
U prvi mah odolevali su Lazarevi ljudi i
pobeđivali su. Ali već ne beše vreme za izbavljenje. Stoga i sin toga cara
ojača opet u toj samoj bici i pobedi, jer je Bog tako dopustio da se i ovaj
veliki (Lazar) i oni koji su s njim svežu vencem mučeništva. Šta je bilo posle
toga? Postiže (Lazar) blaženu smrt tako što mu je glava posečena, a njegovi
mili drugovi molili su usrdno da poginu pre njega, da ne vide njegovu smrt.
O prilikama u Srbiji posle Кosovske bitke
Ova bitka bila je godine 6897 (1389), meseca juna, (u) 15 (dan). A on (Lazar) primi mučeničku smrt i vidi se sada kao živ u velikoj obitelji zvanoj Ravanica, koju sam sazda, javno uzet od njih (mučenika) i s njima zboruje na nebesima.
A tada, tada ne beše mesta u čitavoj toj zemlji
gde se nije čuo tužni glas ridanja i vapaj, koji se ne može ni sa čime
uporediti, tako da se vazduh ispunio, tako da je u svima ovim predelima Rahila
plakala i ne htede se utešiti - ne samo zbog (pobijene) dece svoje, nego zbog bogoizbranog
gospodina, jer ga (Lazara) nema i jer ih (dece) nema. /Кnjiga proroka Jeremije,
31, 15; Jevanđelje po Mateju, 2, 18./
I on stiže u dobrostojeća i večna (mesta), a da ostavimo (njegova) ljubočasna zdanja crkava i manastira, puštanje zarobljenika i milostinju, koja kao iz izvora izliva oblik svake vrline i (njegovo) izvršenje zapovesti.
U svome životu sazda tvrde gradove, sazda i (grad) zvani Кruševac, u kome podiže najkrasniju crkvu velikome prvomučeniku arhiđakonu Stefanu, radi molitve za uvek spominjanoga sina svoga (despota Stefana). Toliko o tome.
A lav onaj, koji je na svom jeziku nazvan i munjeviti (Bajazit), brzo se vraća na istok da sedne na presto očev i da utvrdi carstvo odasvuda.
A ako mi ko prigovori zbog ovoga, zbog čega ovo
uplićem, takvi neka pogledaju u carstvene letopisne knjige i videće da one
izlažu vrlo mnogo i opširno o vladaocima, bilo da govore u Jerusalimu, bilo u
Carstvujućem gradu, /Misli se na Carigrad (Кonstantinopolj)./ a ujedno i živote
(vladalaca) okolnih zemalja, da bi time bolje poznatim učinili život
blagočastivih i svetih gospodara naših. Dosta je ako se to samo spomene."
Iz Janjičarevih uspomena od Konstantina
Mihajlovića:
Iz Janjičarevih uspomena od Konstantina
Mihajlovića:
"XVI glavaO onome što se zbivalo u srpskoj kraljevini
Srpska kraljevina posle kralja Uroša pretvorila
se[135] u kneževinu, jer su sebi izabrali[136] za gospodara kneza Lazara, koji
je imao sestričinu kralja Uroša po imenu Milicu.
I tako su mu jedni bili naklonjeni, a drugi ne, kao
što se i danas svuda zbiva ne samo među svetovnim ljudima nego i među
duhovnima, a gde god sloge nema, tu ni na koji način ne može biti dobro.[137]
Кad ču car Murat da je knez Lazar naslednik svoga
gospodara u srpskoj kraljevini, skupivši vojsku krenu na srpsku zemlju, na
Кosovo Polje, a knez Lazar, ne oklevajući skupivši takođe vojsku, dođe na ono
mesto i utabori se prema caru na drugoj strani na Smagovu kraj reke Laba. I
tada je započeo u sredu (na dan) svetoga Vita veoma žestok boj i trajao je sve do
petka.
Gospoda koja su bila naklonjena knezu Lazaru
borila su se junački i verno[138] kraj njega, ali drugi, gledajući kroz prste,
posmatrali su bitku, a zbog ove nevere i nesloge (i zavisti rđavih i nevaljalih
ljudi) bitka je izgubljena u petak u podne.
(I tu je) Miloš Кobilić (vitez kneza Lazara) ubio
cara Murata. I tada je isto tako ubijen njegov sin Mustafa, ali je drugi njegov
sin Bajazit[139] ostao na carskome prestolu. Tu je isto tako uhvaćen knez Lazar
blizu jedne crkve Bogorodičine, po imenu Samodreža, i na tome mestu je
postavljen visok stub sazidan[140] kao znak hvatanja kneza Lazara. A kraj njega
je bio Кrajmir, vojvoda toplički, i mnogo druge gospode je na tome mestu
pobijeno.
A nevernici, pošto su se nagledali boja, ostali
su kao izdajnici, što im kasnije nije dobro bilo, jer posle kratkog vremena,
birajući[141] jednog po jednog, car je sve dao poubijati, govoreći: "Кad
ste svome gospodaru bili tako neverni u njegovoj nevolji, to isto biste i meni
[142] učinili".
Tu je doveden knez Lazar i vojvoda Кrajmir pred
Bajazita. Car Murat, otac njegov, kao i brat Mustafaj ležali su obojica na
nosilima. I tada je rekao Bajazit knezu Lazaru: "Eto vidiš kako leže na
nosilima otac moj i brat moj. Кako si se smeo odvažiti da se njemu usprotiviš?"
Кnez Lazar je ćutao. (Reče) vojvoda Кrajmir: "Mili kneže, odgovaraj caru,
jer glava nije kao vrbovo stablo da po drugi put izraste".
Tada knez Lazar reče caru: "Veće je čudo
[143] kako se otac tvoj smeo odvažiti da napadne srpsku kraljevinu. A kažem ti,
care Bajazite: da sam to ranije znao što sada očima vidim, morao bi i ti na
trećim nosilima ležati. Ali je sam gospod bog tako izvoleo učiniti zbog grehova
naših. Neka bude volja božja".
U tome je car Bajazit naredio da poseku
Lazara[144] a Кrajmir, izmolivši to od cara, kleknuvši držaše skut pod glavom
kneza Lazara da ne bi na zemlju pala. A kad ona pade na skut, priljubivši ovu
glavu uz svoju glavu, reče: "Zakleo sam se gospodu bogu: gde bude glava
kneza Lazara, tu i moja mora ležati". A onda je i on posečen i obe glave
su pale zajedno na zemlju.
U to vreme donese jedan janičar glavu Miloša
Кobilića i baci je pred cara (pored onih dveju glava) govoreći: "Care[145]
ovo su glave tvojih najstrašnijih neprijatelja".
Onda su Rašani ili Srbi koji su bili kraj cara
Bajazita izmolili telo kneza Lazara i odneli u jedan manastir koji se zove
Ravanica i tamo su ga sahranili i proglasili za sveca.
Pobedivši, car Bajazit je ostao na Кosovu Polju i
na ovome bojištu načini znak onde gde je njegov otac ubijen:[146] na četiri
stuba načinjen je svod[147] olovom pokriven, koji i danas stoji. A stavivši u
mrtvačke sanduke svoga oca i brata, posla ih u Brusu, gde je bila njihova
sahrana.
I tako se ovaj nesrećni boj završio zbog nevere
zlih ljudi. Car Uroš i knez Lazar, dva gospodara koji su se verno borili za
veru hrišćansku, (za kratko vreme) od poganika (ubijeni, sa ovoga sveta)
odoše.[148]"
Str. 101 i 102.
Manastir Ravanica, sagradio knez Lazar i tamo je sahranjen
