Raniji članak ću još ulepšati bez menjanja sadržaja. Mislim da ću staviti i neke slike.
Tema je pravi primer još jedne pogrešne ocene srednjeg veka.
Što se Laktancija tiče on u jednom delu se protivi postojanju antipoda, ali ne piše izričito protiv okrugle Zemlje, ali s obzirom šta piše proizlazi da je on verovao da Zemlja nije sferična.
Što se tiče ostalih crkvenih pisaca u kasnoj antici, ranom srednjem veku oni uglavnom pišu o okrugloj Zemlji prilično malo. Avgustin malo više piše o tome. Bed (anglosaksonski učenjak) je napisao duže delo o obliku Zemlje. Isidor Seviljski spominje isto donekle više.
Mislim da bi mogli tu spomenuti i papu Silvestera II (iz 10. veka), on je ponovo uveo armilarnu sferu na zapad. Armilarna sfera je mehanizam koji prikazuje Zemlju (kuglu) u središtu svemira.
Što se tiče vizantijskih učenjaka o obliku Zemlje u (širem smislu u ranom srednjem veku) razvijenom i kasnom srednjem veku, nisam ih navodio u članku, jer su malo istraženi u izvorima koje sam čitao. Zasigurno zbog antičkog znanja (koja su sva posedovali) oni su isto verovali da je Zemlja okrugla.
U razvijenom srednjem veku ima o tome šire kod Sakroboska, Bejkona, Buridana, Orezme.
O sferi sveta, Johan Sakrobosko, dosta kratko astronomsko delo koje izričito spominje oblik Zemlje. Korišteno je na svim faultetima slobodnih veština na zapadu (artes libelares) u predmetu astronomija.
Nikolo Orezme u njegovom delu Traité de l'espère, rukopis iz 14. veka. Ovde vidimo tzv. armilarnu sferu, u središtu kosmosa je Zemlja koja je okrugla
Rodžer Bejkon u rukopisu iz 15. veka De retardatione. Bejkon spominje oblik Zemlje u delu Opus Majus. To je jedno ogromno naučno delo, jako zanimljivo.
Mendevil je poseban izvor. :) Tu on spominje da je Zemlja okrugla u više navrata. On kao putuje po celoj Zemlji i kaže ako "kreneš u jednom pravcu ponovo ćeš se vratiti na isto mesto". Spominje kako je Zemlja orugla kao kugla. Na jednom mestu spominje kako je u Carigradu kaže video stub sa statuom cara Justinijana (6. vek) kako u jednoj ruci drži kuglu (simbol sveta-Zemlje) i onda objašnjava šta to simboliše (ova statua je stvarno i postojala kod hrama Sv. Sofije).
Što se tiče proučavanja istorije nauke u srednjem veku, uglavnom se to uopšte nije ni radilo, znači sve do početka 20. veka. Od doba humanista iz 16. veka, prosvetitelja, srednji vek nije ni proučavan. Volter u svojoj istoriji i Kondorcet (oba tzv. prosvetitelji) negativno opisuju srednji vek.
Čak je i Viliam Vevel u 19. veku imao pogrešno mišljenje o tom periodu što se tiče znanja i nauke.
Prvi koji je proučio i imao bolji stav je bio Pjer Duhem, francuski fizičar. U svom delu Sistem sveta: Istorija kozmoloških doktrina od Platona do Kopernika (u pet knjiga), on je imao stav da je nauka u srednjem veku ustvari dovela do moderne nauke. On posebno ističe Orezmea, Buridana i Bejkona.
Pjer Duhem (1861-1916)
Nakon njega su razni naučnici i istoričari početka 20. veka počeli da istražuju nauku srednjeg veka i još više je razrađeno shvaćanje tadašnje nauke. Istraživanje je nastavljeno do danas.
Uglavnom se slabo radi što se tiče Vizantije, tako da se često zenemaruje. Sve zavisi koliko su fakulteti na zapadu zainteresovani. Što se Grčke tiče i njihovog istraživanja, ne čitam na grčkom, ali s obzirom na uništenost grčke ekonomije danas teško je zamisliti neko bolje istraživanje tog perioda tamo. Međutim, sve više se pišu knjige na zapadu o tome periodu i učenosti.
