Čitam pre neko vreme
knjigu Wanning of middle ages od Huzinge. To je knjiga koja opisuje
život i drugo u 14. i 15. veku, uglavnom u Francuskoj. To je prava
istorija, jer se baš ulazi u taj srednjovekovni svet. Koliko je to
drugačije od danas, evo nekih primera.
Huzinga opisuje kako kad
je umro neki kralj u Francuskoj u 15. veku, onda su njegove najbliže
sluge bile, kao i sav narod u velikoj žalosti, plačući danima. A jedan
od najbližih kraljevih slugu u znak žalosti nije jeo šest dana.
Ima i primer kako kraljica Francuske zbog smrti muža, žali ga tako da ne izlazi iz sobe godinu dana, a princeze 6 meseci.
Sasvim drugačiji svet, a obavezo na sahrani kralja je svađa jer se svađaju ko će šta da da nosi, jer su toliko verni kralju i toliko ga cene da se svako gura da u procesiji nosi nešto, i to često nešto po njima bitno.
Tako je bila svađa između nekih monasa manastira sen Deni u Parizu i nekih zanatlija koji su tradicionalno nosili kovčeg, tako da je stalno bila prepirka, da su nosači posle rekli da neće mrdnuti kovčeg ni korak sve dok im se ne plati što su dužni. I tako je kralj zbog odugovlačenja sahranjen tek u 8 sati uveče.
Sasvim drugačiji svet, a obavezo na sahrani kralja je svađa jer se svađaju ko će šta da da nosi, jer su toliko verni kralju i toliko ga cene da se svako gura da u procesiji nosi nešto, i to često nešto po njima bitno.
Tako je bila svađa između nekih monasa manastira sen Deni u Parizu i nekih zanatlija koji su tradicionalno nosili kovčeg, tako da je stalno bila prepirka, da su nosači posle rekli da neće mrdnuti kovčeg ni korak sve dok im se ne plati što su dužni. I tako je kralj zbog odugovlačenja sahranjen tek u 8 sati uveče.
Sasvim
drugačiji svet. Skoro sve je nekako drugačije. Tako da se često u
proučavanju istorije mora razumeti um tih ljudi i njihov život.
