Od Agore nema gore 2

Nastavak

Što se tiče toga na koju način je zaista uništen paganski hram Serapeum 391. godine, najbliži izvor tog događaja je Rufin od Akvileje, koji je verovatno i očevidac. On piše o tome u Crkvenoj istoriji, knjiga X. Piše kako je patrijarh Teofil Aleksandrijski zatražio od cara da mu preda baziliku koja je bila napuštena. Po Sokratu Sholastiku radi se o Mitreumu, koji se vezuje za arijskog episkopa Georgija i njegovo stradanje 361. godine nakon toga kad je dobio odobrenje za njegovo preobraćanje u crkvu (tad je Mitreum bio napušten). Patrijarh Teofil je dobio odobrenje od cara Teodosija za taj hram (radilo se znači o napuštenom hramu i od pagana), jer se broj Hrišćana u gradu bio umnožio. Kad je hram čišćen nađene su pećine i zatim neke statue.

"Tamo je postojala određena bazilika koja je bila u javnoj domeni, veoma stara i prilično zapuštena. Rečeno je da je car Konstancije dao baziliku episkopima koji su javno ispovedali izopačenu (Arijsku) veru. Zbog neodržavanja zgrade tokom dugog vremena, samo zidovi bazilike su bili stabilni. Teofil je upitao cara za ovu baziliku s obzirom da broj verika raste, tako da raste i broj molitvenih prostorija. Kada je episkop dobio baziliku i poželeo započeti renovaciju, pronađene su pećine sakrivene u tom mestu, iskopane u podu. Pećine su bile prikladnije za pljačkaše i zločin nego za ceremonije. Nakon toga, bezbožnici koji su videli da su njihova skrivena utočišta zločina i pećine sramote otkrivene, smatrajući nedopustivim da zla koja su bila sakrivena tako mnogo vekova i prekrivena tamom budu otkrivena, kao da su popili čašu zmije, svi su pomahnitali i počeli da besne otvoreno. Ne više sa vikanjem i bunom kako je običaj kod njih, nastojali su da se izbore silom i mačem. Obe zajednice su često započinjale okršaje javno na ulici i sukobljavali se u otvorenoj borbi. ... (Dalje je o pokolju Hrišćana u Serapeumu.)" (Rufin od Akvileje, Crkvena istorija, Knjiga 10.)

 Patrijarh Teofil, iz fragmenta iz 6. veka dela Aleksandijska istorija Sveta

Sozomen piše o tome sledeće, takođe i o tadašnjim događajima, u Crkvenoj istoriji, knjiga 7., poglavlje 22.:

"Statue su otklonjene, edita je otkrivena i da bi se narugao paganskim misterijama (Teofil) je napravio povorku nošenjem ovih objekata, penisa i bilo kojeg drugog objekta koji je bio sakriven u editi. Sve one koje su bile smešne ili koje su izgledale smešno, on ih je pokazivao javnosti. Pagani začuđeni tako iznenadnim otkrivanjem, nisu mogli da trpe u tišini nego su se zaverili da napadnu Hrišćane. Ubili su mnoge od Hrišćana, ranili druge i zauzeli Serapeum. Serapeum su preobratili u trajno utvrđenje i ovamo su odveli mnoge Hrišćane, stavili ih na muke i terali ih da prinesu žrtve. Oni koji su odbili, su razapeti na krst, obe noge su im slomljene, ili su ubijeni na neki surov način. Kada je buna nadvladala, vladari su došli i nagovarali narod da se seti zakona, da ostavi oružije i preda Serapeum. Tako su došli onda Rimljani, general vojnih legija u Egiptu i Evagrije koji je bio prefekt u Aleksandriji, njihova nastojanja da navedu narod na pokornost su bili u potpunosti bez uspeha. Oni su obznalili da je sve postalo poznato caru. Oni koji su se zatvorili u Serapeum su se pripremali za još energičniji otpor, od straha od kazne oni su još više potaknuti na bunu od zapaljujućih govora čoveka zvanog Olimpije, obučenog u odeću filozofa. On im je rekao da oni treba prije da umru nego da zanemare bogove njihovih otaca. ... S takvim izlaganjem on je zadržao mnoštvo s njim u Serapeumu.

Kada je car informisan o ovim događajima, on je oglasio da Hrišćani koji su ubijeni su blaženi, pošto su prihvatili čast mučeništva i stradali za odbranu svoje vere. On je ponudio bespogovorni oproštaj svima onima koji su ih ubili, nadajući se da će takvo delo milosti potaći ih da prihvate Hrišćanstvo i naredio je uništenje hrama u Aleksandriji koji je bio razlog velike pobune. Rečeno je da kada je carski edikt pročitan javnosti, Hrišćani su se oglasili glasnim povicima zadovoljstva, jer je imperator prekorio pagane. Narod koji je branio Serapeum je bio tako prestrašen čuvši ove povike da su oni odmah pobegli i Hrišćani su odmah zauzeli to mesto, koje su zadržali do danas. Obavešten sam da u noći prije događaja Olimpije je čuo glas nekoga da peva Aliluja u Serapeumu. Vrata su bila zatvorena i sve je bilo nepokretno, i kako nije mogao videti nikoga, ali je mogao čuti glas pevača, on je odmah razumeo šta znak simboliše, i da niko nije doznao, on je napustio Serapeum i otišao u Italiju. Rečeno je da kada je hram uništen, neko kamenje je pronađeno na kojima su bili znakovi hijeroglifa u obliku krsta, koji kad su predočeni pregledu učenih su istumačeni da znače: "život koji će doći". Ovi znakovi su doveli do preobraćenja više pagana, kao što su na isti način nađeni i drugi zapisi na istom mestu koji su sadržavali predviđanje uništenja hrama. Tako je Serapeum osvojen i malo kasnije je preobraćen u crkvu, dobivši ime imperatora Arkadija." (Sozomen, Crkvena istorija, knjiga 7. poglavlje 22.)

 Car Teodosije I, na misoriumu Teodosija I iz 388. godine

Među vođama koje su vodili pobunu u Serapeumu se spominje Olimpije neoplatonista, gramatici Amonije i Heladije (jedan od njih je posle postao učitelj Sokrata Sholastika u Konstantinopolju), pesnik Paladije. Ne spominje se Teon otac Hipatije i sama Hipatija. 

Što se tiče patrijarha Teofila on je ipak bolje opisan kod verovatnog očevidca Rufina nego kod Sozomena. 

Što se uopšte tiče patrijarha Teofila on nije bio poštovan u Crkvi. Ako se ne varam on je čak posle i anatemisan, jer je napravio veliko suđenje patrijarhu Konstantinopolja Jovanu Zlatoustom zbog čega je Jovan posle i prognan (tzv. Sabor kod hrasta 403. godine) i kasnije umro u progonstvu. Kad je postalo utvrđeno da je Jovan nevin, njegovo telo je vraćeno u Carigrad. 

Tako da su to ustvari prava dešavanja oko Serapeuma kako je opisano gore. Idol Serapisa je bio od drveta, on je posečen sekirama i jako mnogo mševa je izašlo iz njega, jer je idol bio pun miševa (Teodorit, Crkvena istorija, knjiga 5. poglavlje 22).

Znači, da sumiramo. Patrijarh Teofil je tražio hram od cara (Teodosija I), koji nije bio korišten niotkoga (Izvor: verovatni očvevidac Rufin). Tamo su pronađene sramotne statue i pećine, što je jako uvredilo pagane te su oni pobili neke od Hrišćana. Uzeli su taoce i pobegli u Serapeum gde su pobili i mučili Hrišćane koji nisu hteli da prinesu žrtve idolima. Nakon toga je car Teodosije I to saznao, oprostio pobunjenicima i naredio da se Serapeum preda Hrišćanima. Nakon toga je on preuzet, idol Serapisa je uništen (kao sigurno i ostali idoli u hramu) i hram je preobraćen u crkvu. Tako je bilo. 

 Karta Aleksandrije u doba Hipatije. Serapeum je na jugo-zapadnom delu grada, pozorište je na severu od centra. Klik za povećanje.

Tako da je zbog ubistava Hrišćana u Serapeumu car Teodosije odlučio da zabrani pagansko prinošenje žrtava 391. godine i 392. godine. Međutim, odluke nisu striktno izvršavane. Kao razlog odluka je verovatno i progon u doba cara Julijana, edikt o zabrani prinošenja žrtava je onemogućavao progone Hrišćana u budućnosti.

Što se tiče nekih knjiga u Serapeumu, one se ni ne spominju u izvorima zato što ih nije ni bilo (kao što Marselin piše prije 391. godine da je tamo bila biblioteka, ali je više nema). Serapeum je pretvoren u crkvu, ali se posle opet spominje u 5. veku pod nazivom Serapeum. Postojanje knjiga u Serapeumu ne spominje nijedan od hroničara čak ni pagan Eunapije od Sarda (4.-5. vek) koji je mrzeo Hrišćane. Što se tiče preobraćenja pagana, verovatno su mnogi potom prešli na Hrišćanstvo kako tvrdi Majkl Flin (uopšte, kasnije nema problema sa paganima u Aleksandriji, jer su sigurno postali sitna manjina).

Serapeum. Slika nije rađena verodostojno nego jednostavno kao mogući izgled. 
 Serapeum je pretvoren u crkvu i stajao je sve do 10. veka, kad je uništen u doba kalifata.

Nastavljam sa filmom.

Patrijarh Teofil umire (to je bilo 412. godine) Kiril stavlja sebi prsten na ruku i na taj način postaje novi patrijarh. Normalno ovo uopšte nije bio način postavljanja novog patrijarha.

Zatim, Amonijan sa svojim parabolanima odlazi do pozorišta i tamo gađaju Židove kamenjem. Normalno to se nije ni desilo. Zatim vidimo sastanak između Židova, Kirila i prefekta Oresta na dvoru Oresta. Normalno prestol i sve ostalo je čisto izmišljeno. Ovde se Židovi bune kako su nepravedno kamenovani, a Kiril kaže da su oni kamenovani zbog toga da umesto da se subotom mole Bogu, oni slave u pozorištu i zato su kamenovani. Normalno, ovo je sve izmišljeno. O tome kasnije. Kiril je prikazan kao neki hladni, pokvareni vođa Muslimana, a ne kao patrijarh koji je ustvari štitio Hrišćane.

Nakon toga, vidimo totalno izmišljen događaj kad Hipatija pred Orestem na brodu kao dokazuje heliocentrični sistem uz pomoć vreće (ovo opet ništa ne dokazuje, to bi išlo u prilog tome da se Zemlja okreće oko sebe, ali ne oko Sunca). Zanimljivo, Žan Buridan (1300-1358/61), francuski naučnik, u 14. veku je kao aluziju broda nastojao da dokaže da se Zemlja okreće oko same sebe, ali ne oko Sunca. Tako bi i Hipatija prvo trebala da dođe do toga da se Zemlja okreće oko same sebe, da bi uopšte mogla nadoći da se Zemlja okreće oko Sunca. Da se vratimo na priču. Da je Orest bio prijatelj Hipatije, za to nema nikakvih dokaza, niti da je Hipatija predviđala heliocentrični sistem. To je čista politika režisera da učini kako je ubistvo Hipatije još veća tragedija, jer je ona mogla da dokaže heliocentrični sistem da nije ubijena. Velika glupost. Takođe, ona nikad u filmu ne spominje Pitagoru koji je verovao da se Zemlja okreće oko vatre) i astronoma Seleuk iz Selukije (rođen 190 g. PNE) koji je prihvatao Aristarhov model heliocentreizma. Samo spominje Aristarha.

Zatim, sledeće scene. Parabolani se raspravljaju u noći. Jedan od njih tvrdi da je ceo svemir ustvari neki kovčeg te da su zvezde zakačene za vrh kovčega. Vrh kovčega je nebo, a Zemlja dno kovčega. Amonijan govori da je Zemlja okrugla, a taj koji tvrdi oblik kovčega odgovara da je ravna, jer da je okrugla ljudi s druge strane bi otpali dole, a oni sa strane bi skliznuli dole. Kada pitaju Davoa, on kaže da samo Bog zna jel Zemlja okrugla ili ravna. S druge strane Hipatija razmišlja o mogućnosti heliocentrizma i pri tome baci dve kugle koje predstavljaju oblik Suca i Zemlje. Na taj način je vidljivo da ona misli da je Zemlja okrugla. Ovo sve je normalno namerno tako napravljeno, taj kontrast, da navede gledaoce da misle kako su Hrišćani glupi i zatucani, a pagani pametni i skloni nauci. 

Što se tiče toga kakav je bio stav povodom oblika Zemlje tu Alejandro debelo greši. Prvo da krenem od početka. Smatralo se da je kod starih Grka Pitagora prvi počeo razmišljati da je Zemlja sferična (okrugla). Međutim, verovatnije je da je ideja potekla iz pitagorejske škole (5. vek PNE). Platon, Aristotel, astronom Ptolomej (100-170), Arhimed svi oni su verovali u sferičnu Zemlju. Eratosten (276-195/4 PNE) je približno izračunao i njen obim od 20.000 stadijuma (oko 40.000 kilometara). Međutim, uvek je bilo različitih mišljenja kod drevnih (npr. da je Zemlja valjak) tako da nisu svi verovali da je Zemlja okrugla, ali u većini jesu. Nakon dolaska Hrišćanstva i slobode Hrišćanstva u Rimskom carstvu, Hrišćani su prihvatili mišljenje antičkih učenih ljudi, tj. da je Zemlja kugla. Tako se može primetiti kod raznih crkvenih Otaca (verovatno zbog tekstova Platona i Aristotela) da su verovali da je Zemlja okrugla tj. sferična npr. Vasilije Veliki, Kliment Rimski (u. 99. ep. 88-99), Amvrosije Milanski (340-397, ep. 374-397), Avgustin (354-430, ep. 395-430), Jovan Damaskin (675/6-749), časni Bed (672/3-735), Isidor Seviljski (560-635, ep. 600/1-636), Fotije (810/20-893, patr.) i drugi. Prvi koji je tvrdio da je Zemlja ravna ploča je bio Laktancije u 4. veku. Nakon toga Kozma Indikopleustas u 6. veku je tvrdio da je ceo svemir ustvari kovčeg. Nebo je vrh kovčega, Zemlja koja je ravna je dno. To je ustvari model o kojem priča jedan parabolan u filmu, međutim takav stav je nastao tek u 6. veku. On nije bio prihvaćen kod Hrišćana i protiv njega je pisao Jovan Filipon u 6. veku, tako da je bio odbačen. U 9. veku je patrijarh Fotije pisao protiv tog stava. Tako da nakon toga nije više bilo stavova o pljosnatoj Zemlji. Sve o istorijskim stavovima o obliku Zemlje je temeljno obradio istoričar Džefri Barton Rasel u svojoj knjizi Inventing the flat Earth Columbus and Modern Historians. To je široka tema i o tome se može napisati poseban članak. Tako da kad se uzme sve u obzir parabolan koji priča o obliku svemira u obliku kovčega priča nešto što je tek Kozma u 6. veku tvrdio. Znači da je to anahronizam u filmu, a radnja filma je kraj 4. i početak 5. veka. Kozma je hteo ustvari da pobije ranija mišljenja o sferičnoj Zemlji i da pokaže da je Zemlja ustvari ravna, a ceo svemir po obliku je ustvari kovčeg. Ova njegova knjiga je prevedna 1706. na latinski te je prvi put postala poznata javnosti. To su jedva dočekali prosvetitelji te su lansirali priču kako su Hrišćani bili glupi i da su svi Hrišćani verovali da je Zemlja ravna. Posebno je to lansirano u 19. veku kada se pojavila Teorija evolucije. U nastojanju da prikažu Hrišćane kao što gluplje isticana je ta ideja. Najzaslužniji za to su Antoan Letron (1787-1848), Vašington Ajrving (1783-1859), Džon Viliam Drejper (1811-1882) i Andrej Dikson Vajt (1832-1918). Takav mit je zatim ostao tek do početka 20. veka kada je pobijen od istoričara i poznatih ličnosti (kao npr. engleskog pisca Klajv Stejpls Luisa). Znači, dolaskom Hrišćanstva srž rasprave uopšte nije bio oblik Zemlje već teologija, a oblik Zemlje je prihvaćen od antičkih učenih ljudi da je sfera tj. kugla, tako da o tome nije ni bila rasprava. Stoga, s obzirom da je antičko znanje uveliko iskorištavano od Hrišćana, na taj način je prihvaćeno i da je Zemlja sferična.

 Sferična Zemlja, primerak shvaćanja okruglosti Zemlje kod ljudi u antici i u srednjem veku. Ovde su prikazane samo dve sfere - Sunce i mesec, geocentrični sistem. "Stvaranje sveta", rukopis od Guyart des Moulins, Bible historiale, Francuska, oko 1415. godine

 Primer koncepcije srednjovekovnog kosmosa (druga slika je od Apianija, 1520. godina). Zemlja (kugla) stoji u centru svemira, dok se sedam sfera (kugla) okreću oko nje - Mesec, Merkur, Venera, Sunce, Mars, Jupiter i Saturn; iza njih 12 sazvežđa se okreću oko Zemlje kao centra svemira, iza njih, tj materijalnog svemira (koji je oblika kugle) se nalazi Carstvo Nebesko. Krugovi kretanja nebeskih tela su koncentrični, kod Ptolomeja je kompleksniji sistem, ali se svodi na isto. 

 Prva slika -Henri de Ferrières, Les Livres du roy Modus et de la royne. Druga slika - Gossuin de Metz, L'Image du monde, kopija iz 13. veka.

Zatim, u filmu vidimo kako su Židovi prevarili parabolane da Aleksandrija gori. Parabolani potrče da gase i nađu se u zatvorenom prostoru. Tu Židovi kamenuju parabolane i dosta njih pobiju. Nakon toga patrijarh Kiril održi govor i iako ne poziva na ubijanje Židova, to izazove gnev ka Židovima. Zatim, Hrišćani izvrše pokolj Židova. Normalno, ništa se tako nije ni desilo. O tome kasnije. Tu vidimo čak i dete Židovku kako plače, mentalna manipulacija. Zapravo se desilo obrnuto, Židovi su jednu noć izvršili masakr Hrišćana, zbog čega su posle i prognani iz Aleksandrije.

Nakon toga, vidimo kako je Hipatija otišla kod prefekta Oresta da se buni zbog pokolja Židova. Ona zahteva vojsku. Međutim, Orest tu kaže da nema sile koja to može da zaustavi. Pa sigurno bi probao putem vojske da to spreči, međutim ništa od toga. Prefekt izgleda skroz nemoćan protiv patrijarha, što je smešno. 
Državna vlast ustvari u Vizantiji je često nastupala protiv crkvene vlasti, tako da ovo u filmu nema veze s vezom. Uzmimo primer kako je Jovan Zlatousti prognan zahvaljujući tadašnjoj carici Evdoksiji nedavno od goađaja u filmu tj. 402. godine. Episkop Aleksandrije Atanasije (296/8-373) je više puta progonjen od vlasti - od cara Konstantina, od cara Konstancija II Konstantinova sina, zatim od cara Julijana takođe, i od cara Valensa. Patrijarh Aleksandrije Proterije (patr. 451-457) je ubijen od monofizita u Aleksandriji 457. godine. 
Prefekt Orest se zavadio sa patrijarhom Kirilom. Ko ima vojsku i vlast ima i silu, besmisleno je govoriti o tome da državna vlast nije mogla silom da utiče na crkvenu vlast, u smislu progona i drugo. Brojni su primeri progonjena Hrišćana upravo zbog toga što nisu hteli da prihvate sektaško učenje i to upravo u Vizantiji (npr. u doba monotelitstva, ikonoborstva). Ne može se govoriti o tome u smislu da je crkvena vlast upravljala Rimskim carstvom, to nije nikada ni bilo. 
Režiser pokazuje svoj  neki zatucani stav o istoriji Hrišćanstva, i to izuzetno.

Nakon toga Židovi odlaze iz Aleksandrije. 

Ovde ću sad da citiram Sokrata Sholastika koji je zapisao šta se stvarno dešavalo između Hrišćana i Židova u tim događajima. Sokrat je savremenik toga doba i detaljno je opisao dešavanja. On je bio Novacijan, a patrijarh Kirilo odmah kad je izabran za patrijarha je zatvorio crkve Novacijana. Tako da Sokrat nema zašto da ulepšava pisanje o Kirilo, nego više ima razloga da ga ocrni. Crkvena istorija, knjiga 8., poglavlje 13. i 14.

Poglavlje 13.

"Otprilike u ovo vreme se desilo da su židovski građani isterani iz Aleksandrije od episkopa Kirila iz sledećih razloga. Aleksandrijski narod više voli nerede, nego bilo koji drugi narod i ako ikada nađu povod, on izbije u najnepriličniji eksces, jer nikada ne odustaju od nereda bez krvoprolića. Tom prilikom nemir se podigao među narodom, ne iz razloga bilo kakve velike važnosti, nego iz zla koje je postalo popularno u gotovo svim gradovima, tj. sklonosti plesnim predstavama; iz razloga što Židovi nisu obavljali poslove subotom i provodili svoje vreme ne u slušanju Zakona, nego u pozorišnim zabavama. Plesači uglavnom okupe veliku grupu na taj dan i nered je zasigurno stvoren. I iako je ovo u nekom stepenu kontrolisano od upravnika Aleksandrije, uprkos tome Židovi su nastavili da se suprotstavljaju merama upravnika. I iako su uvek neprijateljski prema Hrišćanima oni su se podigli do još većeg protivljenja protiv njih zbog plesača. Kada je stoga prefekt Orest objavljivao edikt – kako imaju običaj da nazivaju javne objave – u pozorištu o regulaciji predstava, neki iz partije episkopa Kirila su bili prisutni da bi saznali prirodu naredbi koje će se objaviti. Među njima je bio neki Hieraks, učitelj rudimentarnih grana literature, koji je bio veoma entuziastičan slušalac propovedi episkopa Kirila i postao je upadljiv svojom sklonošću aplaudiranju. Kad su Židovi videli ovu osobu u pozorištu, oni su odmah viknuli da on nije došao iz nikakvog drugog razloga nego da podiže bunu u narodu. Međutim, Orest je već dugo bio zavidan na rastuću moć episkopa, jer oni su postepeno prisvajali nadležnost vlasti postavljene od cara, posebno, jer je Kiril želeo da postavi špijune za Orestove procedure u vlasti. On je stoga naredio da Hieraks bude uhvaćen i javno podvrgnut mučenju u pozorištu. Kad je Kiril bio obavešten o ovome poslao je po glavne Židove i zapretio im sa najvećim kaznama, ako ne odustanu od zlostavljanja Hrišćana. Židovski narod čuvši ove pretnje umesto da spreči nasilje, samo su postali još žešći i to ih je potaklo da stvore zaveru uništenja Hrišćana. Ovo je bio jedan od užasnih razloga njihovog sveukupnog progona iz Aleksandrije, koji ću sada opisati. Dogovorivši se da svaki od njih nosi prsten na prstu, načinjen od kore lista palme, u svrhu međusobnog prepoznavanja, oni su isplanirali da izvrše noćni napad na Hrišćane. Oni su stoga poslali osobe na ulice da viču da crkva nazvana po Aleksandru gori. Zato su mnogi Hrišćani čuvši ovo istrčali, jedni iz jednog pravca, drugi iz drugog u velikom strahu da spasu crkvu. Židovi su odmah skočili na njih i pobili ih, jasno prepoznajući jedne druge po njihovom prstenju. Na osvit dana izvršioci ovih gnusoba se nisu  mogli sakriti i Kiril u pratnji ogromne grupe ljudi je otišao do njihovih sinagoga – kako zovu svoje domove molitve – isterao ih iz njih i izgnao Židove iz grada, dopuštajući mnoštvu da pljačkaju njihova dobra. Tako su Židovi koji su živeli u gradu od doba Aleksandra Makedonskog izgnani iz njega, lišeni svega što su posedovali i raštrkani, neki u jednom smeru, a drugi u drugom. Jedan od njih, lečnik zvani Adamancije je pobegao do Atika episkopa Konstantinopolja ispovedajući Hrišćanstvo, nakon nekog vremena se vratio u Aleksandriju i obnovio svoje stanište tamo. Ali Orest upravnik Aleksadrije je bio ispunjen velikim negodovanjem zbog ovih dešavanja i jako se rastužio da grad takve veličine bude odjednom lišen tako velikog dela populacije. On je stoga odmah obavestio o svemu cara. Kiril je takođe pisao caru, opisujući nečuvena dela Židova i u međuvremenu je posalao osobe Orestu da pregovaraju o pomirenju, jer ga je narod nagovorio na to. I kada je Orest odbio da sluša prijateljske savete, Kiril mu je pokazao knjigu Jevanđelja, verujući da će poštovanje ka religiji ga navesti da odbaci zlopamćenje. Kada, međutim, čak i ovo nije imalo pomirujući efekat na prefekta, nego je on ostao uporan u nepomirljivom neprijateljstvu protiv episkopa, sledeći događaji su se odigrali."

Poglavlje 14. 

"Neki od monaha koji žive u brdima Nitrije, veoma vatrene naravi, koje je Teofil pre neko vreme nepravedno naoružao protiv Dioskura i njegove braće, su opet došli s velikom revnošću i s namerom da se bore na strani Kirila. Dakle, oko petstotina njih ostavivši svoje manastire su došli u grad i srevši prefekta u njegovoj kočiji, nazvali su ga "paganskim idolopoklonikom" i drugim raznim uvredljivim imenima. On, pretpostavljajući da je to mamac za njega postavljen od Kirila, je viknuo da je Hrišćanin i da ga je krstio Atik episkop Konstantinopolja. Oni su malo marili za njegovo pravdanje i jedan od njih imenom Amonije je bacio kamen na Oresta koji ga je pogodio u glavu i prekrio ga krvlju, koja je isticala iz rane. Svi čuvari osim nekoliko su pobegli, bacivši se u gomilu, jedni u jednom pravcu, drugi u drugom, bojeći se da će biti kamenovani do smrti. U međuvremenu narod Aleksandrije je pritrčao da spasi upravitelja i oteravši monahe, uhvatili su Amonija i priveli ga prefektu. On ga je odmah javno stavio na muke, koje su izvršene sa takvom žestinom da je umro od njih, ne dugo nakon što je izvestio cara o tome šta se dogodilo. Kiril je takođe poslao svoju poruku caru i postavio je telo Amonija u određenu crkvu, nazvao ga Taumasije i naredio da bude uvršten među svece, i uzveličao njegovu plemenitost u crkvi kao da je pao u borbi za odbranu pobožnosti. Ali trezveniji Hrišćani nisu prihvatili njegovu pristrasnu procenu, jer su znali da je pretrpeo kaznu zbog njegove naglosti i da nije izgubio život pod mučenjem, jer nije hteo da se odrekne Hrista. Kiril shvativši ovo i promislivši o svim dešavanjima je zaćutao. Međutim, neprijateljstvo između Kirila i Oresta nije se nimalo umanjilo od toga događaja, nego je ponovo zapaljeno događajem sličnim prijašnjem." 

Solidus Teodosija I

Zatim, u filmu dolazi Sinesije tadašnji episkop Kirine u Aleksandriju. Susreće se sa Hipatijom i Orestom. Međutim, on je ustvari umro 413. godine i to ne u Aleksandriji, tako da nije mogao tada ni doći tj. 415. u Aleksandriju (kad se odvija događaj, on je došao jedanput u Aleksandriju, ali početkom 5. veka). On je u jednom pismu tražio da mu Hipatija napravi hidroskop. To je bio aparat za predviđanje, a ne naučni instrument. Zanimljivo, Sinesije je napisao knjigu o tumačenju snova i tražio da Hipatija da mišljenje na knjigu.

Nakon toga, nastupa scena kada Davo priča sa Amonijem. Davo kaže u smislu da su oni trebali oprostiti Židovima kako je Hristos oprostio njima na krstu, a ne pobiti ih. Tu Amonije odgovara da je Hristos Bog, a da smo mi ljudi. "Samo on može pokazati takvu popustljivost", kaže on. Zatim jedan parabolan, onaj ravnozemljaš kaže: "Kako se usuđuješ sebe uspoređivati sa Bogom." Haha. Koje su ovo gluposti. Evo da vidimo šta kaže Isus Hristos o tome, tj. o tome da on bude uzor u ponašanju i šta se kaže o oproštaju. U Matej 11:29 čitamo "Uzmite jaram moj na sebe i naučite se od mene; jer sam ja krotak i smiren srcem i naći ćete pokoj dušama svojim. Jer jaram je moj blag i breme moje lako." Znači, ovde Hristos kaže da se treba naučiti od njega, u smislu da nam bude za primer. Znači, ponašanje koje predstavlja takoreći oponašanje Hrista nije apsolutno nešto što nije Hrišćanski. Što se tiče oproštaja, u molitvi Oče naš, koju je Hristos učio svoje učenike se kaže: "oprosti nam dugove naše, jer i mi opraštamo dužnicima svojim". Kad apostol Petar pita koliko treba puta oprostiti bratu, da li sedam puta, Hristos odgovara: "Ne velim ti do sedam puta, nego sedamdeset puta sedam. (Matej 18:22)" Zatim, Hristos izgovara priču o slugi i gospodaru u vezi oproštaja (Matej 18:23-35). U biti, veliki deo Jevanđelja i jeste u tome da Hristos treba da nam služi kao primer ponašanja, a oproštaj je nužan. Apostol Pavle kaže: "ugledajte se na mene kao ja na Hrista" (1.Kor. 4:16) i "ne živim više ja, nego živi u meni Hristos" (Gal. 2:20). Znači ponašanje tako da nam za primer služi Hristos je u skladu sa Hrišćanstvom i nije neko delo gordostim, niti je smatrano suprotno Hrišćanskom ponašanju. Tako da Alejandro tu stvarno izvrće Hrišćansko učenje. To je još jedan način da se Hrišćani u filmu prikažu kao gadovi.

Nakon nekog vremena vidimo sastanak u savetu, gde se pagani protive tome što je njima zabranjen ulazak u "biblioteku", koja nije ni postojala u to vreme. Jedan sveštenik se javi i kaže "šta se svi ne krstite onda, pravo je pitanje vremena kad ćete svi biti pokršteni". :) I tako dalje. Tako da ispada da oni sile ljude da se pokrste, što su prave gluposti. Niko nije oružijem prisilio pagane u Aleksandriji da budu pokršteni, ili tome slično. Na to se javi Hipatija i buni se, sveštenik odgovara "da li ovaj skup treba da prihvati mišljenje osobe koja ne veruje niušta". Ona na to ponosno odgovri: "ja verujem u filozofiju." Haha. Šta je sad ovo, ateista u 4. veku. Gle, ona je još bliska paganima u celom filmu. A znamo da su se pagani grozili kad je neko bio ateista. Čak je zato bila predviđena i smrtna kazna u pagansko doba, npr. u Atini. Normalno, pagani se u filmu ne zgrožavaju na njen ateizam, što je stvarno van istorije. "Verujem u filozofiju", pa u ovo nije verovao ni Platon, ni Aristotel, pa ni njeni Neoplatonisti čiji je ona učenik tj. nisu bili ateisti, nego su verovali i u njihove bogove. To je prava glupost, koja nema veze sa istorijom. Zašto su se onda filozofi Neoplatonisti i protivili prodoru Hrišćanstva, ako ne zbog toga što nisu samo verovali u filozofiju, nego i u njihove tj. grčke bogove. Jer da su verovali samo u filozofiju mogli bi bez problema da postanu Hrišćani, jer je Neoplatonizam dosta blizak Hrišćanstvu. Da je Hipatija verovala samo u filozofiju onda bi i postala Hrišćanka, tako da Alejandro baca samog sebe u šah-mat poziciju prema sebi. Kaže sveštenik: "filozofiju, to je baš ono što nam treba u ovim vremenima" i ljudi se smeju. Koja glupost, pa filozofija može služiti i u najtežim vremenika. Uzmimo primer Sokrata koji nije hteo da se odrekne svojih principa tj. filozofije sve do smrti. Dijalektika može da posluži radi donošenja ispravnih zaključaka i u teško vreme.

Nakon toga, Hipatija u razgovoru sa Orestom teoretiše o eliptičnom sistemu kretanja Zemlje oko Sunca. Glupost. Stvar je u tome da su antički ljudi verovali da se sfere okreću oko Zemlje u savršenom krugu (koncentrični krugovi) i to u smislu zato što je to savršena geometrijska figura. Čak njihovim kretanjem se stvara muzika sfera. Tako da je za njih bilo nezamislivo da se sfera kreće u pravom eliptičnom obliku, jer to nije savršen oblik (Ptolomej je razradio određeni kompleksniji model, ali se svodi na isto, što približnija koncentrična putanja, barem u celini kretanja sfere u kojem postoje epiciklična kretanja). Savršenstvo sfera i njihovog kretanja oko Zemlje je nešto totalno ugrađeno i nepomerljivo u antičkom svetu. Trebali su proći vekovi odbacivanja aristotelovske fizike, Galenove anatomije (da se ne veruje apsolutno svemu drevnima), Ptolomejeve astronomije da bi uopšte se moglo i doći do toga da se Zemlja okreće oko Sunca i da se to čini po eliptičkoj putanji, a ne po kružnoj. Znači, u antici je bilo nemoguće da se uopšte i pojavi neko ko bi teoretisao o kretanju Zemlje po eliptičnoj putanji. Uopšteno i sam heliocentrični model je isto čudo da se pojavio kod dvojice Grka. Tako da ovo još manje ima smisla šta prikazuje Alejandro u svom filmu.

Nakon toga, Orest i većnici su se skupili u crkvi da razgovaraju sa patrijarhom Kirilom. Tu Kiril čita poslanicu apostola Pavla Timoteju, koja govori o ženi. On tu nešto izvrće ono što piše. Tu je režiser namerno izabrao taj deo da bi još više prikazao Hrišćane u gorem svetlu. Kiril čita da žena treba da bude u tišini, i da ne vlada muškarcima. Međutim, tako šta ne piše. Piše sledeće: "Žena neka se uči u miru sa svakom pokornošću. Ali ženi ne dopuštam da bude učitelj, niti da vlada mužem." Prva Timoteju 2:11,12. Ovde znači ne piše da žena treba da bude tiha, nego da se uči u miru sa pokornošću. Niti ne piše da ne treba da vlada muškarcima, već da ne treba da vlada mužem. Znači, niti da uči muža, ovde se kod učenja sigurno misli na teologiju. Međutim, normalno da Hrišćanstvo nije feministička religija te da se ne treba tumačiti u feminističkom smislu (tj. da se ide u drugu krajnost, ali nije ni religija opterećivanja žena takoreći), ali Hrišćanstvo ne otežava ženi. Muž treba da voli ženu kao sebe i da se čak žrtvuje za nju. Normalno da tući ženu uopšte nije Hrišćanski. Što se ukrašavanja žena tiče što se spominje u filmu, to se jako slabo i izvršavalo u Rimskom carstvu i nije uopšte ni episkop niti bilo ko mogao to da zaustavi, jer nikada nije ni postojala tzv. teokracija u Rimskom carstvu ili Vizantiji. Dalje, što se tiče toga kako kaže Kiril u filmu da žena ne treba da vlada muškarcima, pa tako šta je postojalo već u vrhu vlasti. Evdokija, žena cara Arkadija je praktički vladala carem i carstvom. Imamo brojne primere gde carica vlada dok je sin još mlad, i tako dalje. Znači, to sve nema nikakvog smisla, jer to ni ne piše u toj Poslanici. Nakon toga, Kiril spominje da je Hristos izabrao 12. apostola muškaraca, a ne žene. Da, jeste, ali su i žene ponekad propovedale Hrišćanstvo, kao npr. Marija Magdalina. Eto u Aleksandriji je sv. Katarina propovedala Hrišćanstvo i zatim je ubijena. Nakon toga Kiril sve okreće oko Hipatije, u smislu kako ima muškaraca koji je slušaju i dive joj se. Dođe Kiril pred Oreesta i pagane iz veća i kaže:" vreme je da prihvatite Reč Božiju. Ovo je istina, kleknite pred njom". Svi pagani uplašeni kleknu, a Orest neće. Kaže mu Kiril: "klekni". Haha. Zatim parabolani počnu vikati: "klekni, klekni". Normalno, tako nešto se nije nikada ni desilo. Nakon toga Amonije luduje, Orest odlazi i to bez vojske. Što je čisto besmisleno. Posle se pojavljuje vojska. Amonije luduje i baci kamen na prefekta, na glavu. Krv potekne iz čela.

Nakon toga, saznajemo da je Kiril optužio Hipatiju za bezbožništvo i veštičarenje. Opet neka glupost. Amonije je ubijen, tu normalno ne vidimo ubistvo, zbog toga da ne ispadne Orest negativac, a Hrišćani jadni. Nakon toga, episkop Sinesije natera Oresta da klekne zato što nije kleknuo pred Biblijom, a ne zato što je naredio ubistvo čoveka, što je besmisleno i normalno nije istorijski. Koji bi episkop mogao naterati da prefekt kleči. Kiril proglasi Amonija svecem, a parbolani odluče da ubiju Hipatiju. Tu oni nešto pomalo spominju monahe iz Nitrije. 
Nakon toga Hipatija kao dokazuje da se Zemlja okreće oko Sunca po eliptičnoj putanji. Taj način dokazivanja u filmu je prava besmislica.

Svi događaji oko bacanja kamena i Pisma su opisani kod Sokrata, kako sam gore postavio.

Nakon toga, Hipatija dolazi kod Oresta i tamo je episkop Sinesije. On kaže da su svi pagani u veću postali Hrišćani, i da ona treba isto. Tu je oni nagovaraju. Ona kaže Sinesiju: "ti ne smeš da sumnjaš u veri, ali ja moram". To je u smislu, ona je kao moderni naučnik te ona mora da sumnja u sve. Haha. Koje su to izlizane gluposti. Pa i sami Hrišćani ne veruju samo tako da bi se verovalo, već traže dokaze i sumnjaju u veri. Ovo opet, da mora da sumnja, je legenda moderne nauke, u smislu da su načnici prirodnih nauka uvek objektivni i tome slično. To su normalno legende i anahronizam u filmu. Znači, ona u filmu ostaje ateista. Spremna je da se žrtvuje za svoj ateizam i nauku.

Nakon toga uhvate je parabolani i vode je u crkvu da je ubiju. Tu je nazivaju čak i vešticom, što je neistinito. Zatim je Davo udavi prije nego što oni odu po kamenje. Zatim je kamenuju. Tako ona umire u filmu. 
Ipak u filmu autor nije stavio krivnju direktno na Kirila.

Šta se zapravo desilo i da li je Kiril kriv za ubistvo. Najbolji izvor je Sokrat Sholastik. On je savremenik tih dešavanja i bio je protivnik Kirila, tako da ne možemo govoriti da je hteo da takoreći opere Kirila. Nakon sto i više godina od dešavanja Damaskije paganski filozof neoplatonista, normalno protivnik Hrišćana je pisao o ubistvu Hipatije. On je napisao neobjektivno o ubistvu. Tu je zatim i još jedan izvor, ali 200 godina od događaja.

(Kraj u sledećem broju.)