Što se tiče toga na koju način je
zaista uništen paganski hram Serapeum 391. godine, najbliži izvor tog događaja
je Rufin od Akvileje, koji je verovatno i očevidac. On piše o tome u Crkvenoj
istoriji, knjiga X. Piše kako je patrijarh Teofil Aleksandrijski zatražio od
cara da mu preda baziliku koja je bila napuštena. Po Sokratu Sholastiku radi se
o Mitreumu, koji se vezuje za arijskog episkopa Georgija i njegovo stradanje 361. godine
nakon toga kad je dobio odobrenje za njegovo preobraćanje u crkvu (tad je
Mitreum bio napušten). Patrijarh Teofil je dobio odobrenje od cara Teodosija za
taj hram (radilo se znači o napuštenom hramu i od pagana), jer se broj Hrišćana
u gradu bio umnožio. Kad je hram čišćen nađene su pećine i zatim neke statue.
"Tamo je postojala određena bazilika koja je
bila u javnoj domeni, veoma stara i prilično zapuštena. Rečeno je da je car
Konstancije dao baziliku episkopima koji su javno ispovedali izopačenu
(Arijsku) veru. Zbog neodržavanja zgrade tokom dugog vremena, samo zidovi
bazilike su bili stabilni. Teofil je upitao cara za ovu baziliku s obzirom da
broj verika raste, tako da raste i broj molitvenih prostorija. Kada je episkop
dobio baziliku i poželeo započeti renovaciju, pronađene su pećine sakrivene u
tom mestu, iskopane u podu. Pećine su bile prikladnije za pljačkaše i zločin
nego za ceremonije. Nakon toga, bezbožnici koji su videli da su njihova
skrivena utočišta zločina i pećine sramote otkrivene, smatrajući nedopustivim
da zla koja su bila sakrivena tako mnogo vekova i prekrivena tamom budu otkrivena,
kao da su popili čašu zmije, svi su pomahnitali i počeli da besne otvoreno. Ne
više sa vikanjem i bunom kako je običaj kod njih, nastojali su da se izbore silom
i mačem. Obe zajednice su često započinjale okršaje javno na ulici i sukobljavali
se u otvorenoj borbi. ... (Dalje je o pokolju Hrišćana u Serapeumu.)" (Rufin od Akvileje, Crkvena istorija, Knjiga 10.)
Patrijarh Teofil, iz fragmenta iz 6. veka dela Aleksandijska istorija Sveta
Sozomen piše o tome sledeće, takođe i
o tadašnjim događajima, u Crkvenoj istoriji, knjiga 7., poglavlje 22.:
"Statue su otklonjene, edita je otkrivena i da bi se narugao
paganskim misterijama (Teofil) je napravio povorku nošenjem ovih objekata,
penisa i bilo kojeg drugog objekta koji je bio sakriven u editi. Sve one koje
su bile smešne ili koje su izgledale smešno, on ih je pokazivao javnosti.
Pagani začuđeni tako iznenadnim otkrivanjem, nisu mogli da trpe u tišini nego
su se zaverili da napadnu Hrišćane. Ubili su mnoge od Hrišćana, ranili druge i
zauzeli Serapeum. Serapeum su preobratili u trajno utvrđenje i ovamo su
odveli mnoge Hrišćane, stavili ih na muke i terali ih da prinesu žrtve. Oni
koji su odbili, su razapeti na krst, obe noge su im slomljene, ili su ubijeni
na neki surov način. Kada je buna nadvladala, vladari su došli i nagovarali
narod da se seti zakona, da ostavi oružije i preda Serapeum. Tako su došli onda
Rimljani, general vojnih legija u Egiptu i Evagrije koji je bio prefekt u
Aleksandriji, njihova nastojanja da navedu narod na pokornost su bili u
potpunosti bez uspeha. Oni su obznalili da je sve postalo poznato caru. Oni
koji su se zatvorili u Serapeum su se pripremali za još energičniji otpor, od
straha od kazne oni su još više potaknuti na bunu od zapaljujućih govora čoveka
zvanog Olimpije, obučenog u odeću filozofa. On im je rekao da oni treba prije
da umru nego da zanemare bogove njihovih otaca. ... S takvim izlaganjem on je
zadržao mnoštvo s njim u Serapeumu.
Kada je car informisan o ovim događajima, on je oglasio da Hrišćani koji su ubijeni su blaženi, pošto su prihvatili čast mučeništva i
stradali za odbranu svoje vere. On je ponudio bespogovorni oproštaj svima onima
koji su ih ubili, nadajući se da će takvo delo milosti potaći ih da prihvate Hrišćanstvo i naredio je uništenje hrama u Aleksandriji koji je bio
razlog velike pobune. Rečeno je da kada je carski edikt pročitan javnosti, Hrišćani su se oglasili glasnim povicima zadovoljstva, jer je imperator
prekorio pagane. Narod koji je branio Serapeum je bio tako prestrašen čuvši ove
povike da su oni odmah pobegli i Hrišćani su odmah zauzeli to mesto, koje su
zadržali do danas. Obavešten sam da u noći prije događaja Olimpije je čuo glas
nekoga da peva Aliluja u Serapeumu. Vrata su bila zatvorena i sve je bilo
nepokretno, i kako nije mogao videti nikoga, ali je mogao čuti glas pevača, on
je odmah razumeo šta znak simboliše, i da niko nije doznao, on je napustio
Serapeum i otišao u Italiju. Rečeno je da kada je hram uništen, neko kamenje je
pronađeno na kojima su bili znakovi hijeroglifa u obliku krsta, koji kad su
predočeni pregledu učenih su istumačeni da znače: "život koji će doći".
Ovi znakovi su doveli do preobraćenja više pagana, kao što su na isti način
nađeni i drugi zapisi na istom mestu koji su sadržavali predviđanje uništenja
hrama. Tako je Serapeum osvojen i malo kasnije je preobraćen u crkvu, dobivši
ime imperatora Arkadija." (Sozomen, Crkvena istorija, knjiga 7. poglavlje
22.)
Car Teodosije I, na misoriumu Teodosija I iz 388. godine
Među vođama koje su vodili pobunu u Serapeumu se spominje Olimpije neoplatonista, gramatici Amonije i Heladije
(jedan od njih je posle postao učitelj Sokrata Sholastika u Konstantinopolju),
pesnik Paladije. Ne spominje se Teon
otac Hipatije i sama Hipatija.
Što se tiče patrijarha Teofila on je ipak bolje opisan kod verovatnog
očevidca Rufina nego kod Sozomena.
Što se uopšte tiče patrijarha
Teofila on nije bio poštovan u Crkvi. Ako se ne varam on je čak posle i
anatemisan, jer je napravio veliko suđenje patrijarhu Konstantinopolja Jovanu Zlatoustom zbog čega je Jovan posle i prognan (tzv. Sabor kod hrasta 403. godine) i kasnije
umro u progonstvu. Kad je postalo utvrđeno da je Jovan nevin, njegovo telo je
vraćeno u Carigrad.
Tako da su to ustvari prava dešavanja oko Serapeuma kako je opisano gore. Idol
Serapisa je bio od drveta, on je posečen sekirama i jako mnogo mševa je izašlo
iz njega, jer je idol bio pun miševa (Teodorit, Crkvena istorija, knjiga 5.
poglavlje 22).
Znači, da sumiramo. Patrijarh Teofil je tražio hram od cara (Teodosija I), koji nije bio
korišten niotkoga (Izvor: verovatni očvevidac Rufin). Tamo su pronađene
sramotne statue i pećine, što je jako uvredilo pagane te su oni pobili neke od
Hrišćana. Uzeli su taoce i pobegli u Serapeum gde su pobili i mučili Hrišćane
koji nisu hteli da prinesu žrtve idolima. Nakon toga je car Teodosije I to saznao,
oprostio pobunjenicima i naredio da se Serapeum preda Hrišćanima. Nakon toga je
on preuzet, idol Serapisa je uništen (kao sigurno i ostali idoli u hramu) i hram je preobraćen u crkvu.
Tako je bilo.
Karta Aleksandrije u doba Hipatije. Serapeum je na jugo-zapadnom delu grada, pozorište je na severu od centra. Klik za povećanje.
Tako da je zbog ubistava Hrišćana u Serapeumu car Teodosije odlučio da
zabrani pagansko prinošenje žrtava 391. godine i 392. godine. Međutim, odluke
nisu striktno izvršavane. Kao razlog odluka je verovatno i progon u doba cara
Julijana, edikt o zabrani prinošenja žrtava je onemogućavao progone Hrišćana u
budućnosti.
Što se tiče nekih knjiga u Serapeumu, one se ni ne spominju u izvorima zato
što ih nije ni bilo (kao što Marselin piše prije 391. godine da je tamo bila
biblioteka, ali je više nema). Serapeum je pretvoren u crkvu, ali se posle opet
spominje u 5. veku pod nazivom Serapeum. Postojanje knjiga u Serapeumu ne
spominje nijedan od hroničara čak ni pagan Eunapije od Sarda (4.-5. vek) koji je mrzeo Hrišćane. Što se tiče preobraćenja pagana, verovatno su mnogi potom prešli na
Hrišćanstvo kako tvrdi Majkl Flin (uopšte, kasnije nema problema sa paganima u
Aleksandriji, jer su sigurno postali sitna manjina).
Serapeum. Slika nije rađena verodostojno nego jednostavno kao mogući izgled.
Serapeum je pretvoren u crkvu i stajao je sve do 10. veka, kad je uništen u doba kalifata.
Serapeum je pretvoren u crkvu i stajao je sve do 10. veka, kad je uništen u doba kalifata.
Patrijarh Teofil umire (to je bilo 412. godine) Kiril stavlja sebi prsten na ruku i na taj način
postaje novi patrijarh. Normalno ovo uopšte nije bio način postavljanja novog
patrijarha.
Zatim, Amonijan sa svojim parabolanima odlazi do pozorišta i tamo gađaju
Židove kamenjem. Normalno to se nije ni desilo. Zatim vidimo sastanak između
Židova, Kirila i prefekta Oresta na dvoru Oresta. Normalno prestol i sve ostalo
je čisto izmišljeno. Ovde se Židovi bune kako su nepravedno kamenovani, a Kiril
kaže da su oni kamenovani zbog toga da umesto da se subotom mole Bogu, oni
slave u pozorištu i zato su kamenovani. Normalno, ovo je sve izmišljeno. O tome
kasnije. Kiril je prikazan kao neki hladni, pokvareni vođa Muslimana, a ne kao
patrijarh koji je ustvari štitio Hrišćane.
Nakon toga, vidimo totalno izmišljen događaj kad Hipatija pred Orestem na
brodu kao dokazuje heliocentrični sistem uz pomoć vreće (ovo opet ništa ne
dokazuje, to bi išlo u prilog tome da se Zemlja okreće oko sebe, ali ne oko
Sunca). Zanimljivo, Žan Buridan (1300-1358/61), francuski naučnik, u 14. veku je kao aluziju
broda nastojao da dokaže da se Zemlja okreće oko same sebe, ali ne oko Sunca. Tako
bi i Hipatija prvo trebala da dođe do toga da se Zemlja okreće oko same sebe, da
bi uopšte mogla nadoći da se Zemlja okreće oko Sunca. Da se vratimo na priču.
Da je Orest bio prijatelj Hipatije, za to nema nikakvih dokaza, niti da je Hipatija
predviđala heliocentrični sistem. To je čista politika režisera da učini kako
je ubistvo Hipatije još veća tragedija, jer je ona mogla da dokaže
heliocentrični sistem da nije ubijena. Velika glupost. Takođe, ona nikad u
filmu ne spominje Pitagoru koji je verovao da se Zemlja okreće oko vatre) i
astronoma Seleuk iz Selukije (rođen 190 g. PNE) koji je prihvatao Aristarhov
model heliocentreizma. Samo spominje Aristarha.
Zatim, sledeće scene. Parabolani se raspravljaju u noći. Jedan od njih
tvrdi da je ceo svemir ustvari neki kovčeg te da su zvezde zakačene za vrh
kovčega. Vrh kovčega je nebo, a Zemlja dno kovčega. Amonijan govori da je
Zemlja okrugla, a taj koji tvrdi oblik kovčega odgovara da je ravna, jer da je
okrugla ljudi s druge strane bi otpali dole, a oni sa strane bi skliznuli dole.
Kada pitaju Davoa, on kaže da samo Bog zna jel Zemlja okrugla ili ravna. S
druge strane Hipatija razmišlja o mogućnosti heliocentrizma i pri tome baci dve
kugle koje predstavljaju oblik Suca i Zemlje. Na taj način je vidljivo da ona
misli da je Zemlja okrugla. Ovo sve je normalno namerno tako napravljeno, taj
kontrast, da navede gledaoce da misle kako su Hrišćani glupi i zatucani, a
pagani pametni i skloni nauci.
Što se tiče toga kakav je bio stav povodom oblika Zemlje tu Alejandro
debelo greši. Prvo da krenem od početka. Smatralo se da je kod starih Grka
Pitagora prvi počeo razmišljati da je Zemlja sferična (okrugla). Međutim,
verovatnije je da je ideja potekla iz pitagorejske škole (5. vek PNE). Platon,
Aristotel, astronom Ptolomej (100-170), Arhimed svi oni su verovali u sferičnu Zemlju.
Eratosten (276-195/4 PNE) je približno izračunao i njen obim od 20.000 stadijuma (oko 40.000
kilometara). Međutim, uvek je bilo različitih mišljenja kod drevnih (npr. da je
Zemlja valjak) tako da nisu svi verovali da je Zemlja okrugla, ali u većini
jesu. Nakon dolaska Hrišćanstva i slobode Hrišćanstva u Rimskom carstvu, Hrišćani
su prihvatili mišljenje antičkih učenih ljudi, tj. da je Zemlja kugla. Tako se
može primetiti kod raznih crkvenih Otaca (verovatno zbog tekstova Platona i
Aristotela) da su verovali da je Zemlja okrugla tj. sferična npr. Vasilije Veliki, Kliment Rimski (u. 99. ep. 88-99), Amvrosije Milanski (340-397, ep. 374-397), Avgustin (354-430, ep. 395-430), Jovan Damaskin (675/6-749), časni
Bed (672/3-735), Isidor Seviljski (560-635, ep. 600/1-636), Fotije (810/20-893, patr.) i drugi. Prvi koji je tvrdio da je Zemlja ravna
ploča je bio Laktancije u 4. veku. Nakon toga Kozma Indikopleustas u 6. veku je
tvrdio da je ceo svemir ustvari kovčeg. Nebo je vrh kovčega, Zemlja koja je ravna
je dno. To je ustvari model o kojem priča jedan parabolan u filmu, međutim
takav stav je nastao tek u 6. veku. On nije bio prihvaćen kod Hrišćana i protiv
njega je pisao Jovan Filipon u 6. veku, tako da je bio odbačen. U 9. veku je patrijarh
Fotije pisao protiv tog stava. Tako da nakon toga nije više bilo stavova o
pljosnatoj Zemlji. Sve o istorijskim stavovima o obliku Zemlje je temeljno
obradio istoričar Džefri Barton Rasel u svojoj knjizi Inventing the flat Earth
Columbus and Modern Historians. To je široka tema i o tome se može napisati
poseban članak. Tako da kad se uzme sve u obzir parabolan koji priča o obliku
svemira u obliku kovčega priča nešto što je tek Kozma u 6. veku tvrdio. Znači
da je to anahronizam u filmu, a radnja filma je kraj 4. i početak 5. veka. Kozma je hteo ustvari da
pobije ranija mišljenja o sferičnoj Zemlji i da pokaže da je Zemlja ustvari
ravna, a ceo svemir po obliku je ustvari kovčeg. Ova njegova knjiga je prevedna
1706. na latinski te je prvi put postala poznata javnosti. To su jedva dočekali
prosvetitelji te su lansirali priču kako su Hrišćani bili glupi i da su svi Hrišćani
verovali da je Zemlja ravna. Posebno je to lansirano u 19. veku kada se pojavila
Teorija evolucije. U nastojanju da prikažu Hrišćane kao što gluplje isticana je
ta ideja. Najzaslužniji za to su Antoan Letron (1787-1848), Vašington Ajrving (1783-1859), Džon Viliam Drejper (1811-1882) i Andrej Dikson
Vajt (1832-1918). Takav mit je zatim ostao tek do početka 20. veka kada je pobijen od
istoričara i poznatih ličnosti (kao npr. engleskog pisca Klajv Stejpls Luisa). Znači, dolaskom
Hrišćanstva srž rasprave uopšte nije bio oblik Zemlje već teologija, a oblik
Zemlje je prihvaćen od antičkih učenih ljudi da je sfera tj. kugla, tako da o
tome nije ni bila rasprava. Stoga, s obzirom da je antičko znanje uveliko
iskorištavano od Hrišćana, na taj način je prihvaćeno i da je Zemlja sferična.
Sferična Zemlja, primerak shvaćanja okruglosti Zemlje kod ljudi u antici i u srednjem veku. Ovde su prikazane samo dve sfere - Sunce i mesec, geocentrični sistem. "Stvaranje sveta", rukopis od Guyart des Moulins, Bible historiale, Francuska, oko 1415. godine
Primer koncepcije srednjovekovnog kosmosa (druga slika je od Apianija, 1520. godina). Zemlja (kugla) stoji u centru svemira, dok se sedam sfera (kugla) okreću oko nje - Mesec, Merkur, Venera, Sunce, Mars, Jupiter i Saturn; iza njih 12 sazvežđa se okreću oko Zemlje kao centra svemira, iza njih, tj materijalnog svemira (koji je oblika kugle) se nalazi Carstvo Nebesko. Krugovi kretanja nebeskih tela su koncentrični, kod Ptolomeja je kompleksniji sistem, ali se svodi na isto.
Prva slika -Henri de Ferrières, Les Livres du roy Modus et de la royne. Druga slika - Gossuin de Metz, L'Image du monde, kopija iz 13. veka.
Primer koncepcije srednjovekovnog kosmosa (druga slika je od Apianija, 1520. godina). Zemlja (kugla) stoji u centru svemira, dok se sedam sfera (kugla) okreću oko nje - Mesec, Merkur, Venera, Sunce, Mars, Jupiter i Saturn; iza njih 12 sazvežđa se okreću oko Zemlje kao centra svemira, iza njih, tj materijalnog svemira (koji je oblika kugle) se nalazi Carstvo Nebesko. Krugovi kretanja nebeskih tela su koncentrični, kod Ptolomeja je kompleksniji sistem, ali se svodi na isto.
Prva slika -Henri de Ferrières, Les Livres du roy Modus et de la royne. Druga slika - Gossuin de Metz, L'Image du monde, kopija iz 13. veka.
Zatim, u filmu vidimo kako su Židovi prevarili parabolane da Aleksandrija
gori. Parabolani potrče da gase i nađu se u zatvorenom prostoru. Tu Židovi
kamenuju parabolane i dosta njih pobiju. Nakon toga patrijarh Kiril održi govor
i iako ne poziva na ubijanje Židova, to izazove gnev ka Židovima. Zatim, Hrišćani
izvrše pokolj Židova. Normalno, ništa se tako nije ni desilo. O tome kasnije.
Tu vidimo čak i dete Židovku kako plače, mentalna manipulacija. Zapravo se
desilo obrnuto, Židovi su jednu noć izvršili masakr Hrišćana, zbog čega su
posle i prognani iz Aleksandrije.
Nakon toga, vidimo kako je Hipatija otišla kod prefekta Oresta da se buni
zbog pokolja Židova. Ona zahteva vojsku. Međutim, Orest tu kaže da nema sile koja to
može da zaustavi. Pa sigurno bi probao putem vojske da to spreči, međutim ništa
od toga. Prefekt izgleda skroz nemoćan protiv patrijarha, što je smešno.
Državna vlast ustvari u Vizantiji je često nastupala protiv crkvene vlasti, tako da ovo u filmu nema veze s vezom. Uzmimo primer kako je Jovan Zlatousti prognan zahvaljujući tadašnjoj carici Evdoksiji nedavno od goađaja u filmu tj. 402. godine. Episkop Aleksandrije Atanasije (296/8-373) je više puta progonjen od vlasti - od cara Konstantina, od cara Konstancija II Konstantinova sina, zatim od cara Julijana takođe, i od cara Valensa. Patrijarh Aleksandrije Proterije (patr. 451-457) je ubijen od monofizita u Aleksandriji 457. godine.
Prefekt Orest se zavadio sa patrijarhom Kirilom. Ko ima vojsku i vlast ima i silu, besmisleno je govoriti o tome da državna vlast nije mogla silom da utiče na crkvenu vlast, u smislu progona i drugo. Brojni su primeri progonjena Hrišćana upravo zbog toga što nisu hteli da prihvate sektaško učenje i to upravo u Vizantiji (npr. u doba monotelitstva, ikonoborstva). Ne može se govoriti o tome u smislu da je crkvena vlast upravljala Rimskim carstvom, to nije nikada ni bilo.
Režiser pokazuje svoj neki zatucani stav o istoriji Hrišćanstva, i to izuzetno.
Državna vlast ustvari u Vizantiji je često nastupala protiv crkvene vlasti, tako da ovo u filmu nema veze s vezom. Uzmimo primer kako je Jovan Zlatousti prognan zahvaljujući tadašnjoj carici Evdoksiji nedavno od goađaja u filmu tj. 402. godine. Episkop Aleksandrije Atanasije (296/8-373) je više puta progonjen od vlasti - od cara Konstantina, od cara Konstancija II Konstantinova sina, zatim od cara Julijana takođe, i od cara Valensa. Patrijarh Aleksandrije Proterije (patr. 451-457) je ubijen od monofizita u Aleksandriji 457. godine.
Prefekt Orest se zavadio sa patrijarhom Kirilom. Ko ima vojsku i vlast ima i silu, besmisleno je govoriti o tome da državna vlast nije mogla silom da utiče na crkvenu vlast, u smislu progona i drugo. Brojni su primeri progonjena Hrišćana upravo zbog toga što nisu hteli da prihvate sektaško učenje i to upravo u Vizantiji (npr. u doba monotelitstva, ikonoborstva). Ne može se govoriti o tome u smislu da je crkvena vlast upravljala Rimskim carstvom, to nije nikada ni bilo.
Režiser pokazuje svoj neki zatucani stav o istoriji Hrišćanstva, i to izuzetno.
Nakon toga Židovi odlaze iz Aleksandrije.
Ovde ću sad da citiram Sokrata Sholastika koji je zapisao šta se stvarno dešavalo
između Hrišćana i Židova u tim događajima. Sokrat je savremenik toga doba i
detaljno je opisao dešavanja. On je bio Novacijan, a patrijarh
Kirilo odmah kad je izabran za patrijarha je zatvorio crkve Novacijana. Tako da
Sokrat nema zašto da ulepšava pisanje o Kirilo, nego više ima razloga da ga ocrni. Crkvena
istorija, knjiga 8., poglavlje 13. i 14.
Poglavlje 13.
"Otprilike u ovo vreme se desilo da su židovski
građani isterani iz Aleksandrije od episkopa Kirila iz sledećih razloga.
Aleksandrijski narod više voli nerede, nego bilo koji drugi narod i ako ikada
nađu povod, on izbije u najnepriličniji eksces, jer nikada ne odustaju od
nereda bez krvoprolića. Tom prilikom nemir se podigao među narodom, ne iz razloga
bilo kakve velike važnosti, nego iz zla koje je postalo popularno u gotovo svim
gradovima, tj. sklonosti plesnim predstavama; iz razloga što Židovi nisu obavljali
poslove subotom i provodili svoje vreme ne u slušanju Zakona, nego u pozorišnim
zabavama. Plesači uglavnom okupe veliku grupu na taj dan i nered je zasigurno
stvoren. I iako je ovo u nekom stepenu kontrolisano od upravnika Aleksandrije,
uprkos tome Židovi su nastavili da se suprotstavljaju merama upravnika. I iako
su uvek neprijateljski prema Hrišćanima oni su se podigli do još većeg
protivljenja protiv njih zbog plesača. Kada je stoga prefekt Orest objavljivao
edikt – kako imaju običaj da nazivaju javne objave – u pozorištu o regulaciji
predstava, neki iz partije episkopa Kirila su bili prisutni da bi saznali
prirodu naredbi koje će se objaviti. Među njima je bio neki Hieraks, učitelj rudimentarnih
grana literature, koji je bio veoma entuziastičan slušalac propovedi episkopa Kirila
i postao je upadljiv svojom sklonošću aplaudiranju. Kad su Židovi videli ovu
osobu u pozorištu, oni su odmah viknuli da on nije došao iz nikakvog drugog
razloga nego da podiže bunu u narodu. Međutim, Orest je već dugo bio zavidan na
rastuću moć episkopa, jer oni su postepeno prisvajali nadležnost vlasti
postavljene od cara, posebno, jer je Kiril želeo da postavi špijune za Orestove
procedure u vlasti. On je stoga naredio da Hieraks bude uhvaćen i javno podvrgnut
mučenju u pozorištu. Kad je Kiril bio obavešten o ovome poslao je po glavne
Židove i zapretio im sa najvećim kaznama, ako ne odustanu od zlostavljanja Hrišćana.
Židovski narod čuvši ove pretnje umesto da spreči nasilje, samo su postali još
žešći i to ih je potaklo da stvore zaveru uništenja Hrišćana. Ovo je bio jedan
od užasnih razloga njihovog sveukupnog progona iz Aleksandrije, koji ću sada
opisati. Dogovorivši se da svaki od njih nosi prsten na prstu, načinjen od kore
lista palme, u svrhu međusobnog prepoznavanja, oni su isplanirali da izvrše
noćni napad na Hrišćane. Oni su stoga poslali osobe na ulice da viču da crkva
nazvana po Aleksandru gori. Zato su mnogi Hrišćani čuvši ovo istrčali, jedni iz
jednog pravca, drugi iz drugog u velikom strahu da spasu crkvu. Židovi su odmah
skočili na njih i pobili ih, jasno prepoznajući jedne druge po njihovom
prstenju. Na osvit dana izvršioci ovih gnusoba se nisu mogli sakriti i Kiril u pratnji ogromne grupe
ljudi je otišao do njihovih sinagoga – kako zovu svoje domove molitve – isterao
ih iz njih i izgnao Židove iz grada, dopuštajući mnoštvu da pljačkaju njihova
dobra. Tako su Židovi koji su živeli u gradu od doba Aleksandra Makedonskog
izgnani iz njega, lišeni svega što su posedovali i raštrkani, neki u jednom
smeru, a drugi u drugom. Jedan od njih, lečnik zvani Adamancije je pobegao do
Atika episkopa Konstantinopolja ispovedajući Hrišćanstvo, nakon nekog vremena se
vratio u Aleksandriju i obnovio svoje stanište tamo. Ali Orest upravnik
Aleksadrije je bio ispunjen velikim negodovanjem zbog ovih dešavanja i jako se
rastužio da grad takve veličine bude odjednom lišen tako velikog dela
populacije. On je stoga odmah obavestio o svemu cara. Kiril je takođe pisao
caru, opisujući nečuvena dela Židova i u međuvremenu je posalao osobe Orestu da
pregovaraju o pomirenju, jer ga je narod nagovorio na to. I kada je Orest odbio
da sluša prijateljske savete, Kiril mu je pokazao knjigu Jevanđelja, verujući da
će poštovanje ka religiji ga navesti da odbaci zlopamćenje. Kada, međutim, čak
i ovo nije imalo pomirujući efekat na prefekta, nego je on ostao uporan u
nepomirljivom neprijateljstvu protiv episkopa, sledeći događaji su se odigrali."
Poglavlje 14.
"Neki od monaha koji žive u brdima Nitrije, veoma vatrene naravi, koje je Teofil pre neko vreme nepravedno naoružao protiv Dioskura i njegove braće, su opet došli s velikom revnošću i s namerom da se bore na strani Kirila. Dakle, oko petstotina njih ostavivši svoje manastire su došli u grad i srevši prefekta u njegovoj kočiji, nazvali su ga "paganskim idolopoklonikom" i drugim raznim uvredljivim imenima. On, pretpostavljajući da je to mamac za njega postavljen od Kirila, je viknuo da je Hrišćanin i da ga je krstio Atik episkop Konstantinopolja. Oni su malo marili za njegovo pravdanje i jedan od njih imenom Amonije je bacio kamen na Oresta koji ga je pogodio u glavu i prekrio ga krvlju, koja je isticala iz rane. Svi čuvari osim nekoliko su pobegli, bacivši se u gomilu, jedni u jednom pravcu, drugi u drugom, bojeći se da će biti kamenovani do smrti. U međuvremenu narod Aleksandrije je pritrčao da spasi upravitelja i oteravši monahe, uhvatili su Amonija i priveli ga prefektu. On ga je odmah javno stavio na muke, koje su izvršene sa takvom žestinom da je umro od njih, ne dugo nakon što je izvestio cara o tome šta se dogodilo. Kiril je takođe poslao svoju poruku caru i postavio je telo Amonija u određenu crkvu, nazvao ga Taumasije i naredio da bude uvršten među svece, i uzveličao njegovu plemenitost u crkvi kao da je pao u borbi za odbranu pobožnosti. Ali trezveniji Hrišćani nisu prihvatili njegovu pristrasnu procenu, jer su znali da je pretrpeo kaznu zbog njegove naglosti i da nije izgubio život pod mučenjem, jer nije hteo da se odrekne Hrista. Kiril shvativši ovo i promislivši o svim dešavanjima je zaćutao. Međutim, neprijateljstvo između Kirila i Oresta nije se nimalo umanjilo od toga događaja, nego je ponovo zapaljeno događajem sličnim prijašnjem."
Poglavlje 14.
"Neki od monaha koji žive u brdima Nitrije, veoma vatrene naravi, koje je Teofil pre neko vreme nepravedno naoružao protiv Dioskura i njegove braće, su opet došli s velikom revnošću i s namerom da se bore na strani Kirila. Dakle, oko petstotina njih ostavivši svoje manastire su došli u grad i srevši prefekta u njegovoj kočiji, nazvali su ga "paganskim idolopoklonikom" i drugim raznim uvredljivim imenima. On, pretpostavljajući da je to mamac za njega postavljen od Kirila, je viknuo da je Hrišćanin i da ga je krstio Atik episkop Konstantinopolja. Oni su malo marili za njegovo pravdanje i jedan od njih imenom Amonije je bacio kamen na Oresta koji ga je pogodio u glavu i prekrio ga krvlju, koja je isticala iz rane. Svi čuvari osim nekoliko su pobegli, bacivši se u gomilu, jedni u jednom pravcu, drugi u drugom, bojeći se da će biti kamenovani do smrti. U međuvremenu narod Aleksandrije je pritrčao da spasi upravitelja i oteravši monahe, uhvatili su Amonija i priveli ga prefektu. On ga je odmah javno stavio na muke, koje su izvršene sa takvom žestinom da je umro od njih, ne dugo nakon što je izvestio cara o tome šta se dogodilo. Kiril je takođe poslao svoju poruku caru i postavio je telo Amonija u određenu crkvu, nazvao ga Taumasije i naredio da bude uvršten među svece, i uzveličao njegovu plemenitost u crkvi kao da je pao u borbi za odbranu pobožnosti. Ali trezveniji Hrišćani nisu prihvatili njegovu pristrasnu procenu, jer su znali da je pretrpeo kaznu zbog njegove naglosti i da nije izgubio život pod mučenjem, jer nije hteo da se odrekne Hrista. Kiril shvativši ovo i promislivši o svim dešavanjima je zaćutao. Međutim, neprijateljstvo između Kirila i Oresta nije se nimalo umanjilo od toga događaja, nego je ponovo zapaljeno događajem sličnim prijašnjem."
Solidus Teodosija I
Zatim, u filmu dolazi Sinesije tadašnji episkop Kirine u Aleksandriju. Susreće se sa Hipatijom i Orestom. Međutim, on je ustvari umro 413. godine i to ne u Aleksandriji, tako da nije mogao tada ni doći tj. 415. u Aleksandriju (kad se odvija događaj, on je došao jedanput u Aleksandriju, ali početkom 5. veka). On je u jednom pismu tražio da mu Hipatija napravi hidroskop. To je bio aparat za predviđanje, a ne naučni instrument. Zanimljivo, Sinesije je napisao knjigu o tumačenju snova i tražio da Hipatija da mišljenje na knjigu.
Nakon toga, nastupa scena kada Davo priča sa Amonijem. Davo kaže u smislu
da su oni trebali oprostiti Židovima kako je Hristos oprostio njima na krstu, a
ne pobiti ih. Tu Amonije odgovara da je Hristos Bog, a da smo mi ljudi.
"Samo on može pokazati takvu popustljivost", kaže on. Zatim jedan
parabolan, onaj ravnozemljaš kaže: "Kako se usuđuješ sebe uspoređivati sa
Bogom." Haha. Koje su ovo gluposti. Evo da vidimo šta kaže Isus Hristos o
tome, tj. o tome da on bude uzor u ponašanju i šta se kaže o oproštaju. U Matej
11:29 čitamo "Uzmite jaram moj na sebe i naučite se od mene; jer
sam ja krotak i smiren srcem i naći ćete pokoj dušama svojim. Jer jaram je moj
blag i breme moje lako." Znači, ovde Hristos kaže da se treba naučiti od
njega, u smislu da nam bude za primer. Znači, ponašanje koje predstavlja
takoreći oponašanje Hrista nije apsolutno nešto što nije Hrišćanski. Što se
tiče oproštaja, u molitvi Oče naš, koju je Hristos učio svoje učenike se kaže:
"oprosti nam dugove naše, jer i mi opraštamo dužnicima svojim". Kad
apostol Petar pita koliko treba puta oprostiti bratu, da li sedam puta, Hristos
odgovara: "Ne velim ti do sedam puta, nego sedamdeset puta sedam. (Matej
18:22)" Zatim, Hristos izgovara priču o slugi i gospodaru u vezi oproštaja
(Matej 18:23-35). U biti, veliki deo Jevanđelja i jeste u tome da Hristos treba
da nam služi kao primer ponašanja, a oproštaj je nužan. Apostol Pavle kaže:
"ugledajte se na mene kao ja na Hrista" (1.Kor. 4:16) i "ne
živim više ja, nego živi u meni Hristos" (Gal. 2:20). Znači ponašanje tako
da nam za primer služi Hristos je u skladu sa Hrišćanstvom i nije neko delo
gordostim, niti je smatrano suprotno Hrišćanskom ponašanju. Tako da Alejandro
tu stvarno izvrće Hrišćansko učenje. To je još jedan način da se Hrišćani u
filmu prikažu kao gadovi.
Nakon nekog vremena vidimo sastanak u savetu, gde se pagani protive tome što
je njima zabranjen ulazak u "biblioteku", koja nije ni postojala u to
vreme. Jedan sveštenik se javi i kaže "šta se svi ne krstite onda, pravo
je pitanje vremena kad ćete svi biti pokršteni". :) I tako dalje. Tako da
ispada da oni sile ljude da se pokrste, što su prave gluposti. Niko nije
oružijem prisilio pagane u Aleksandriji da budu pokršteni, ili tome slično. Na
to se javi Hipatija i buni se, sveštenik odgovara "da li ovaj skup treba
da prihvati mišljenje osobe koja ne veruje niušta". Ona na to ponosno
odgovri: "ja verujem u filozofiju." Haha. Šta je sad ovo, ateista u
4. veku. Gle, ona je još bliska paganima u celom filmu. A znamo da su se pagani
grozili kad je neko bio ateista. Čak je zato bila predviđena i smrtna kazna u
pagansko doba, npr. u Atini. Normalno, pagani se u filmu ne zgrožavaju na njen
ateizam, što je stvarno van istorije. "Verujem u filozofiju", pa u
ovo nije verovao ni Platon, ni Aristotel, pa ni njeni Neoplatonisti čiji je
ona učenik tj. nisu bili ateisti, nego su verovali i u njihove bogove. To je prava glupost, koja nema veze sa istorijom. Zašto su se onda
filozofi Neoplatonisti i protivili prodoru Hrišćanstva, ako ne zbog toga što
nisu samo verovali u filozofiju, nego i u njihove tj. grčke bogove. Jer da su
verovali samo u filozofiju mogli bi bez problema da postanu Hrišćani, jer je Neoplatonizam
dosta blizak Hrišćanstvu. Da je Hipatija verovala samo u filozofiju onda bi i
postala Hrišćanka, tako da Alejandro baca samog sebe u šah-mat poziciju prema
sebi. Kaže sveštenik: "filozofiju, to je baš ono što nam treba u ovim
vremenima" i ljudi se smeju. Koja glupost, pa filozofija može služiti i u
najtežim vremenika. Uzmimo primer Sokrata koji nije hteo da se odrekne svojih
principa tj. filozofije sve do smrti. Dijalektika može da posluži radi
donošenja ispravnih zaključaka i u teško vreme.
Nakon toga, Hipatija u razgovoru sa Orestom teoretiše o eliptičnom sistemu
kretanja Zemlje oko Sunca. Glupost. Stvar je u tome da su antički ljudi
verovali da se sfere okreću oko Zemlje u savršenom krugu (koncentrični krugovi)
i to u smislu zato što je to savršena geometrijska figura. Čak njihovim
kretanjem se stvara muzika sfera. Tako da je za njih bilo nezamislivo da se
sfera kreće u pravom eliptičnom obliku, jer to nije savršen oblik (Ptolomej je razradio određeni kompleksniji model, ali se svodi na isto, što približnija koncentrična putanja, barem u celini kretanja sfere u kojem postoje epiciklična kretanja). Savršenstvo sfera i
njihovog kretanja oko Zemlje je nešto totalno ugrađeno i nepomerljivo u antičkom
svetu. Trebali su proći vekovi odbacivanja aristotelovske fizike, Galenove
anatomije (da se ne veruje apsolutno svemu drevnima), Ptolomejeve astronomije da
bi uopšte se moglo i doći do toga da se Zemlja okreće oko Sunca i da se to čini
po eliptičkoj putanji, a ne po kružnoj. Znači, u antici je bilo nemoguće da se
uopšte i pojavi neko ko bi teoretisao o kretanju Zemlje po eliptičnoj putanji.
Uopšteno i sam heliocentrični model je isto čudo da se pojavio kod dvojice
Grka. Tako da ovo još manje ima smisla šta prikazuje Alejandro u svom filmu.
Nakon toga, Orest i većnici su se skupili u crkvi da razgovaraju sa
patrijarhom Kirilom. Tu Kiril čita poslanicu apostola Pavla Timoteju, koja
govori o ženi. On tu nešto izvrće ono što piše. Tu je režiser namerno izabrao
taj deo da bi još više prikazao Hrišćane u gorem svetlu. Kiril čita da žena
treba da bude u tišini, i da ne vlada muškarcima. Međutim, tako šta ne piše.
Piše sledeće: "Žena neka se uči u miru sa svakom pokornošću. Ali ženi ne
dopuštam da bude učitelj, niti da vlada mužem." Prva Timoteju 2:11,12.
Ovde znači ne piše da žena treba da bude tiha, nego da se uči u miru sa
pokornošću. Niti ne piše da ne treba da vlada muškarcima, već da ne treba da
vlada mužem. Znači, niti da uči muža, ovde se kod učenja sigurno misli na
teologiju. Međutim, normalno da Hrišćanstvo nije feministička religija te da se ne treba tumačiti u feminističkom smislu (tj. da se ide u drugu krajnost, ali nije ni
religija opterećivanja žena takoreći), ali Hrišćanstvo ne otežava ženi. Muž
treba da voli ženu kao sebe i da se čak žrtvuje za nju. Normalno da tući ženu
uopšte nije Hrišćanski. Što se ukrašavanja žena tiče što se spominje u filmu, to
se jako slabo i izvršavalo u Rimskom carstvu i nije uopšte ni episkop niti bilo
ko mogao to da zaustavi, jer nikada nije ni postojala tzv. teokracija u Rimskom
carstvu ili Vizantiji. Dalje, što se tiče toga kako kaže Kiril u filmu da žena
ne treba da vlada muškarcima, pa tako šta je postojalo već u vrhu vlasti.
Evdokija, žena cara Arkadija je praktički vladala carem i carstvom. Imamo
brojne primere gde carica vlada dok je sin još mlad, i tako dalje. Znači, to
sve nema nikakvog smisla, jer to ni ne piše u toj Poslanici. Nakon toga, Kiril
spominje da je Hristos izabrao 12. apostola muškaraca, a ne žene. Da, jeste, ali
su i žene ponekad propovedale Hrišćanstvo, kao npr. Marija Magdalina. Eto u Aleksandriji
je sv. Katarina propovedala Hrišćanstvo i zatim je ubijena. Nakon toga Kiril sve okreće oko Hipatije, u
smislu kako ima muškaraca koji je slušaju i dive joj se. Dođe Kiril pred
Oreesta i pagane iz veća i kaže:" vreme je da prihvatite Reč Božiju. Ovo
je istina, kleknite pred njom". Svi pagani uplašeni kleknu, a Orest neće.
Kaže mu Kiril: "klekni". Haha. Zatim parabolani počnu vikati: "klekni,
klekni". Normalno, tako nešto se nije nikada ni desilo. Nakon toga Amonije
luduje, Orest odlazi i to bez vojske. Što je čisto besmisleno. Posle se
pojavljuje vojska. Amonije luduje i baci kamen na prefekta, na glavu. Krv
potekne iz čela.
Nakon toga, saznajemo da je Kiril optužio Hipatiju za bezbožništvo i
veštičarenje. Opet neka glupost. Amonije je ubijen, tu normalno ne vidimo
ubistvo, zbog toga da ne ispadne Orest negativac, a Hrišćani jadni. Nakon toga,
episkop Sinesije natera Oresta da klekne zato što nije kleknuo pred Biblijom, a
ne zato što je naredio ubistvo čoveka, što je besmisleno i normalno nije
istorijski. Koji bi episkop mogao naterati da prefekt kleči. Kiril proglasi
Amonija svecem, a parbolani odluče da ubiju Hipatiju. Tu oni nešto pomalo
spominju monahe iz Nitrije.
Nakon toga Hipatija kao dokazuje da se Zemlja okreće oko Sunca po eliptičnoj putanji. Taj način dokazivanja u filmu je prava besmislica.
Nakon toga Hipatija kao dokazuje da se Zemlja okreće oko Sunca po eliptičnoj putanji. Taj način dokazivanja u filmu je prava besmislica.
Svi događaji oko bacanja kamena i Pisma su opisani kod Sokrata, kako sam
gore postavio.
Nakon toga, Hipatija dolazi kod Oresta i tamo je episkop Sinesije. On kaže
da su svi pagani u veću postali Hrišćani, i da ona treba isto. Tu je oni
nagovaraju. Ona kaže Sinesiju: "ti ne smeš da sumnjaš u veri, ali ja moram".
To je u smislu, ona je kao moderni naučnik te ona mora da sumnja u sve. Haha.
Koje su to izlizane gluposti. Pa i sami Hrišćani ne veruju samo tako da bi se
verovalo, već traže dokaze i sumnjaju u veri. Ovo opet, da mora da sumnja, je
legenda moderne nauke, u smislu da su načnici prirodnih nauka uvek objektivni i
tome slično. To su normalno legende i anahronizam u filmu. Znači, ona u filmu
ostaje ateista. Spremna je da se žrtvuje za svoj ateizam i nauku.
Nakon toga uhvate je parabolani i vode je u crkvu da je ubiju. Tu je
nazivaju čak i vešticom, što je neistinito. Zatim je Davo udavi prije nego što
oni odu po kamenje. Zatim je kamenuju. Tako ona umire u filmu.
Ipak u filmu autor nije stavio krivnju direktno na Kirila.
Ipak u filmu autor nije stavio krivnju direktno na Kirila.
Šta se zapravo desilo i da li je Kiril kriv za ubistvo. Najbolji izvor je
Sokrat Sholastik. On je savremenik tih dešavanja i bio je protivnik Kirila,
tako da ne možemo govoriti da je hteo da takoreći opere Kirila. Nakon sto i
više godina od dešavanja Damaskije paganski filozof neoplatonista, normalno
protivnik Hrišćana je pisao o ubistvu Hipatije. On je napisao neobjektivno o
ubistvu. Tu je zatim i još jedan izvor, ali 200 godina od događaja.
(Kraj u sledećem broju.)