Die Papstin glupstin, film Papa Džoana

Pre neko vreme sam odgledao film pod nazivom Papa Džoana (engl. Pope Joan, nem. Die Papstin). Film je snimljen 2009. godine, režiran od nemačkog režisera Sönke Wortmann. Glumačka ekipa je uglavnom američka, jezik filma je engleski.

Film je snimljen prema romanu od američkog pisca Dona Vulfolk Kros (eng. Donna Woolfolk Cross), napisanog 1996. godine.

Radnja filma se odvija u 9. veku (znači rani srednji vek), uglavnom na području istočne Franačke (današnja Nemačka) okolina Majnca, Dorstad, kasnije i Rim. Radnja se bavi navodnim životom Džoane koja je postala ženski papa posle smrti pape Sergija II.  Znači radnja je o ženskom papi koji je kao navodno postojao.

Film je u biti u rangu ostalih neistorijskih istorijskih filmova sa antihrišćanskom pozadinom. Slični filmovi ovome su: Agora, Kraljevstvo nebesko, Da Vinči kod i ostalo.

Film je poprilično glup, prilično neistorijski i pravo đubre.

S obzirom na veliku neistoričnost ovoga filma odlučio sam da napišem ponešto o njemu. Moj motiv nije uopšte da branim pape ili tome slično, nego da istaknem istinu, pravu istoriju i da razotkrijem laži.

Glavna tema filma je ženski papa Džoana Anglikus (eng. Johanes Anglicus).

Prvo pitanje je da li je uopšte postojao ženski papa. Što se mene tiče nije mi problem i da jeste, baš me briga. Bitna je istina. Međutim,  stvar je u tome da ženski papa nije uopšte ni postojao.

Najrniji izvori za ženskog papu potiču iz 13. veka. Prvi put se javlja u Univerzalnoj hronici Meca Chronica Universalis Mettensis koju je napisao Jean de Mailly. On piše da je ženski papa bio u 11. veku i da se 1099. godine porodila tokom jedne procesije. Znači, izvor ne postavlja papinu u 9. vek, već u 11. vek.

Naširoko o papini piše Martin od Opave, poljski dominikanac i biskup u delu Hronika papa i careva (lat. Chronicon Pontificum et Imperatorum). On premešta papinu iz 11. veka u 9. vek i to između vladanja Lava IV i Benedikta III (iako uopšte nema vremenskog razmaka između te dvojice papa, papa Lav IV je umro 855. godine, iste godine je izabran papa Benedikt III) i da je bila papa dve godine od 855. godine do 857. godine. Daje joj ime Džon Anglikus ili Džon od Majnca. Piše da je ona otišla u Atinu sa svojim ljubavnikom i tamo postala učena u slobodnim veštinama, potom je otišla u Rim gde je predavala slobodne veštine i postala papa. Porodila se u jednoj procesiji u Rimu.

Ovaj izvor je postao jako uticajan i od toga doba svi su verovali u postojanje ženskog pape, pa i same pape. To je bilo sve do 17. veka kada je neki kalvinistički učenjak David Blondel pobio tvrdnju o postojanju ženskog pape.

S obzirom da su prve priče nastale oko 350 godina od događaja, ti izvori nisu verodostojni.

 Papina rađa dete u procesiji, slika iz rukopisa iz 15. veka

Što se tiče najranijih izvora, njih nema. Anastasije Biobliotekar je napisao Liber Pontificalis u 9. veku i tamo uopšte ne spominje postojanje ženskog pape. Da je bilo ženskog pape onda bi zasigurno ostao barem neki pisani trag bilo gde, međutim uopšte ga nema. U delu Hronika papi od Marianus Scotus tek u kasnijim rukopisima sadrži informacije o papini, međutim naraniji rukopisi uopšte ne sadrže tako šta. Znači, neki rukopisi tog dela sadrže informaciju, ali su jako različite između sebe, dok naraniji rukopisi tog dela ne sadrže informaciju o papini. Isti je slučaj i kod Sigebert de Gemblours iz 12. veka, interpolirano je u rukopis. Odlično dokazivanje o ta dva slučaja se može pronaći u članku Pope Joan od S. Baring-Gould (protestantski autor) (Link:  https://monasticmatrix.osu.edu/commentaria/pope-joan).

Od 17. veka priča o ženskom papi se odbacuje kao neistinita, tako su nastavili i kasniji istoričari ispitivanjem izvora i slično. Danas takođe istoričari ne veruju u postojanje ženskog pape, jer nema nikakvih izvora o njoj i nema vremenskog razmaka gde bi papina mogla da bude. Takođe, nema razloga da se sakrije postojanje ove papine, jer je svejedno uveliko verovano kasnije širom Evrope u postojanje papine.

Tako da nije postojala papa Džoana Anglikus, nema dokaza za njeno postojanje.

Kad je to rešeno, nastavljam o radnji filma.

Na početku filma vidimo neko selo kod Majnca (današnja Nemačka) Inglhajm na Rajni. Tu upoznajemo likove tj. jednu porodicu - otac sveštenik, majka, kćerka Džoana i sin. Ovde je nekako preterano prikazano siromaštvo tih stanovnika, barem su odbacili neku ogromnu prljavost prikazivanja seljaka kako se prikazuje stanovništvo u brojnim holivudskim filmovima o srednjem veku (npr. Henri V). Uglavnom su u filmovima prikazivani krezubavi, prljavi, kao da se ne mogu ni umiti. Normalno, ljudi su nastojali koliko su mogli u srednjem veku da budu čisti, a krezubavost pada u vodu s obzirom na brojne preglede zuba srednjovekovnih ljudi. Zubi ljudi u srednjem veku prema rezultatima istraživanja su bili ustvari nasuprot tome puno zdraviji od zuba današnjih ljudi.

Da se vratim na priču.

Otac porodice je sveštenik, on je neki zatucani čovek, strog i tome slično. Kćerka je Džoana (buduća papina), ona je izuzetno bistra i već zna da čita latinski. Zatim se pojavljuje neki učitelj pod imenom Esklupije. On je prilično dobro i prikazan, za razliku od ostalih. U jednom razgovoru sa tim sveštenikom Esklupije priča kako je čitao Platona, a sveštenik ga ukorava kao u smislu: "kako možeš čitati paganske autore, treba samo da se savetujemo sa autoritetom Svetoga Pisma". Zatim se Esklupije pravda sa nekim tako glupim argumetnima koji nemaju veze sa srednjim vekom i tadašnjim mentalitetom. Kaže u smislu: "Bog nam je dao razum, zato ne treba da ga odbacujemo". I to je kao njegov argument zašto treba čitati Platona u srednjem veku i uopšteno paganske drevne pisce.  

Ovo je čista glupost. Ovakav celi razgovor je totalno van istorije i pokazuje kakav stav ima pisac romana "Papa Džoana" i scenarija o srednjem veku i tadašnjim hrišćanima. Da objasnim.

Prvo, Platon tj. njegova dela su bila jako retka u 9. veku u Franačkoj gde se i odvija ovaj razgovor. Nakon pada Zapadnog Rimskog carstva 476. godine i propadanja rimskih institucija u naletu varvara i njihovom naseljavanju, brojni rukopisi drevnih autora su izgubljeni. Što se tiče Platona verovatno je nešto očuvano u Irskim manastirima u ranom srednjem veku, ali nije bilo poznato široj javnosti. Od Platonovih dela je očuvana na Zapadu (osim ako ih je bilo više u Irskim manastirima) samo jedna knjiga tj. jedno delo i to Timej. Znači, niko nije čitao išta od Platona na Zapadu osim Timeja u ranom srednjem veku (ovo je istina i kasnije, sve do 16. veka). Znači, o čemu Ekslupije priča kao neki zapadni učitelj. Nije ni mogao čitati Platonova dela, mogao je čitati samo Timeja. Jedino su sva Platonova dela očuvana u Vizantiji, ali zbog jezičke razlike, latinski na zapadu i grčki na istoku i tako dalje Platonava dela nisu došla na Zapad. Znači, nije bilo Platonovih dela na Zapadu u to vreme osim Timeja (sve do 16. veka), osim ako je bilo u Irskim manastirima, ali nisu bili dostupni javnosti.

Dalje, što se tiče toga da se sveštenik bori protiv čitanja antičkih pisaca, ovo je glupost. Nije se smatralo uopšte kod hrišćana da ne treba čitati antičke pisce. Ko je god znao čitati, čitao je antička dela ako ih je mogao naći. Posebno što se Platona tiče, njegova filozofija je prilično kompatibilna sa Hrišćanstvom tako da ne bi bilo protivljenja u proučavanju tih dela i to još i kod sveštenika. Sveštenik u filmu kaže da se samo treba obraćati autoritetu Svetoga Pisma. Ovako šta ne bi nikad ranosrednjovekovni sveštenik u Franačkoj rekao. To su ustvari protestanstske reči, a protestantizam nastaje tek u 16. veku. To je filozofija "Sola scriptura" tj. "Samo Pismo". Znači, protestanti veruju da je samo Pismo autoritet u Hrišćanstvu, a ne i dela Otaca Crkve kako je smatrano ustvari u ranom srednjem veku. Tako da taj stav sveštenika u filmu je u potpunosti van istorije. Argument Ekslupija u filmu je takođe vanistorijski. Ekslupije bi ustvari izapravski rekao da je Bog dao Grcima mudrost i upućivao ih na pavu istinu, tako da ipak hrišćani mogu koristiti dela antičkih pisaca u delovima koji su u skladu sa hrišćanskom verom. Takav bi argument dao zapravski, a ne da priča nešto o razumu i tako dalje.

Nakon toga dolazimo u filmu do toga kad Džoana pokazuje svoje znanje latinskog i bistrinu Esklupiju te Ekslupije odlučuje da podučava Džoanu. Tome se sveštenik oštro protivi kao neki zatucani zli hrišćanin. Mislim to je sve tako glupo i tokom cele radnje on je više kao neki surovi zatucani protestant neke granične hrišćanske sekte, nego hrišćanin iz 9. veka. Da li bi se ustvari sveštenik protivio da njegova kćerka bude obrazovana. Ne vidim zašto bi, osim ako ne bi imao para da je obrazuje. Žene su se mogle obrazovati kod kuće ako su imale mogućnosti. Nakon reforme obrazovanja franačkog cara Karla velikog (u 9. veku) pismenost i obrazovanje je uveliko propagirano u Franačkoj. Radnja filma se ustvari i dešava nakon smrti Karla velikog. Tako da je tada bilo pismenih plemića i plemićkih žena. Sveštenik je morao biti pismen. Što se tiče kćerke od sveštenika, ne bi on sigurno odbijao da joj pruži obrazovanje ako bi imao mogućnosti za to. Pismenost žene bi sigurno dobro došlo u porodici. Opet s druge strane on ju je mogao poslati u ženski manastir gde je mogla biti obrazovana i gde je mogla čak i biti učiteljica monahinjama. Pismenost kod monahinja je bila uobičajena u to vreme. Znači, taj stav kakav u filmu dotični sveštenik zauzima prema pitanju da li da mu se kćerka obrazuje je stvarno neistorijski. Njegovo ponašanje takođe nema veze s istorijom. Esklupije jednom tajno pokloni Džoani knjigu od Homera - Odiseja napisanu na grčkom i latinskom. Međutim, ovakva knjiga uopšte nije bila dostupna na zapadu. Znači, Homer uopšte, bilo Ilijada ili Odiseja nije uopšte bila dostupna na Zapadu sve do 16. veka kad je prevedena sa grčkog iz Vizantije na latinski u Italiji.  Tako da tu ništa nije istorijski.

Sveštenik bi znači zapravski bio u potpunosti zadovoljan što njegova kćerka zna da čita latinski, što je bistra i što ima mogućnost da je obrazuje te bi je verovatno nastojao da je odvede u ženski manastir. Verovatno bi to tako istorijski bilo.

Nakon tih događaja pojavljuje se biskupov službenik. Sin i kćerka sveštenika odlaze u Dorstad kod biskupa na obrazovanje. Kad su otišli tamo odvija se zabava, raskošan život i biskup je prilično raskalašan. Ovo bi bilo pravo preterivanje za taj period i područje. Više bi krajem 9. veka trebali da očekujemo tako nešto nego u ovom periodu u Franačkoj. Od 10. veka započinje bogaćenje biskupa posebno u današnjoj Nemačkoj, a ne baš u ovom periodu. Ipak bi takav život biskupa naveo veliku osudu naroda na njega tako da je to preterano. Biskup je debeo. E sad po mom mišljenju ne bi smo trebali da očekujemo baš debele biskupe u to vreme, nego tek dosta kasnije. Poznato je da su manastiri u 10. veku u Franačkoj jako postali mlaki tako da je bilo debelih monaha. Ipak se nije uopšte jelo meso (to je staro monaško pravilo širom Hrišćanstva) kad je Benedikt uspostavio zapadni sistem monaštva u 6. veku, nego tek kasnije. Mlakost monašta bi negde započinjala u Franačkoj oko kraja 9. veka i u 10. veku.

Nekako su frizure monaha prikazane priilčno loše. Sve nekako u neredu. Gornji deo glave se brijao, donji je ostao neobrijan i šišao se. Vremenom bi obrijani deo glave delovanjem sunca dobio istu boju kao i ostali delovi kože, tako da ne bi bio bled, kako je prikazano u filmu. Obrijani deo glave u filmu je jako mali. Takav oblik šišanja, brijanja pri čemu se gornji deo glave brije u obliku kruga je po predanju nastao od apostola Petra. Da li je tada zaista nastao ili nije, nije sigurno. Uglavnom u 6. veku na vizantijskim mozaicima u Raveni viđamo biskupe-episkope sa obrijanom glavom. Ovakvo brijanje se primenjivalo i na istoku u Crkvi.

Za sve vreme školovanja Džoana je odsela kod plemića Geralda i njegove žene. Radnja prelazi na obrazovanje Džoane i vremenom na odrasli period njenog života.  Tu se ona zaljubi u Geralda i Geraldova žena saznaje da se ona poljubila sa njenim mužem. Učitelj, monah Odo je prikazan kao pravi pokvarenjak.

Gerald odlazi u rat. Oklop u filmu je još prilično realističan, ali se slabo viđa u filmu lančani oklop ili mejl. Žena od Geralda se odlučuje u njegovoj odsutnosti da se osveti i uda Džoanu. Jednom prilikom ona naredi Džoani da piše i kaže: "S obziorm da sam ja plemkinja pisanje je ispod mene". Smejurija. Pa s obzirom da je Karlo veliki proveo obrazovnu reformu širom Franačke, tad je propagirano da svo sveštenstvo i plemići moraju znati pisati. Znači i žene su tada pisale, čak ima i napisanih knjiga od plemkinja iz tog doba. Tako šta što je rekla plemkinja u filmu, plemkinja u Franačkoj u to doba ne bi nikada ni rekla. Koja je to glupost. To je čista izmišljotina iz uma autorke romana.

Zatim, film odlazi do scene venčanja. Venčanje biva sprečeno od Vikinga koji upadaju u hram i ubijaju sve u hramu, osim Džoane koja se sakrila. Divljačko ponašanje Vikinga u filmu je u potpunosti u skladu sa istorijom. Zatim, viđamo kako Džoana luta po hramu među mrtvima. Ja tad pomislih: "Eto, kako su ti hrišćani zli, ispada da je dobro što su ih pagani poubijali". Međutim, sav način kako su hrišćani prikazani u filmu je upravo prilično neistorijski. Zašto ih uopšte tako negativno prikazivati, nije tako bilo. Normalno, bilo je zlih ljudi, ali je ovo prosto preterano i uopšte ne prikazuju smerne, pobožne, dobre hrišćane. Nema takvih likova uopšte u filmu. Ceo film je kao neki ateistički, modernistički obračun sa Hrišćanstvom. Ipak stvari trebaju biti prkazane istorijski, upravo kako je bilo, a ne da film služi kao neki oblik obračuna sa protivnicima.

Nakon toga događaja Džoana odlučuje da se pretvara da je muško. Vezala je grudi, ošišala se i otišla u muški benediktinski manastir Fulda. Tamo je isto sve glupo prikazano. Opat manastira je neki tiranin koji propisuje na ispovesti (koja je javna) jako teške kazne pravdajući to kao Božijom voljom. On je ekstremno strog. U biti, film navodi i sugeriše gledaocima da su takvi bili monasi i da su svi hrišćani zli. To je čista glupost. Čitao sam benediktinsko pravilo tzv. pravilo sv. Benedikta i primeti se da je puno dobrote i gostoljublja prema strancima i discipline, ali ne discipline u smislu da nadređeni treba uništiti podređene monahe. Nije Benedikt bio neki ludak. Kakav glupav i netačan stav autorke knjige prema tim istorijskim ličnostima. U manastiru je Džoana naučila medicinu Hipokrata. Prije bi tad naučila medicinu Galena, nego iz spisa Hipokrata koji nisu baš očuvani u ranom srednjem veku.

Umetnost u biti kroz ceo film i estetika je jako siromašna dok bi ipak trebala biti puno više za taj period i podučje.

Na kraju ona stiže u Rim. Postaje doktor u nekoj engleskoj bolnici, zbog čega je i prozvana Anglicus. Papa Sergije II se razboli. Tu je on prikazan kao neko debelo prase. Stvarno je preterano, ne bi trebalo da bude tako prikazan. Stalno jede meso i pije vino. Doktor koji ga obilazi naređuje puštanje krvi u određeni period s obzirom na pomeranje sazvežđa na nebu. Zatim dolazi Džoana i odmah automatski dijagnosticira bolest kao giht i kaže da će papa umreti ako mu još jednom bude puštena krv. Zatim daje neki lek papi i naređuje blažu hranu, uz to spomene i Hipokrata. Neki čovek se zatim pobuni rekavši da ne bi Bog dopustio da se čovek može izlečiti paganskom medicinom. Ovde ima brojnih gluposti. Kao prvo stara grčka medicina je uveliko bila prihvaćena u srednjem veku, koliko su god mogli naći medicinskih knjiga. Hipokrat je sigurno cenjen, osim toga puštanje krvi je od njega poteklo na Zapadu, tako da je besmisleno da doktor koji pušta krv (što je deo hipokratske medicine) papi je prihvaćen, a ona kao naslednik "paganske" medicine i Hipokrata nije (Grčka medicina je usput govoreći nadograđivana narodnom medicinom i slično). Tako da nema nikakvih osnova da bi se ljudi uopšte protivili Grčlkoj medicini. Hipokrat je u dijagnostici i drugome u okviru medicine odbacivao natprirodno poreklo bolesti i oblika lečenja, a po filozofiji je nekako bio blizak Hrišćnanstvu, kao i Galen.

Nakon lečenja papa je ozdravio i Džoana postaje papin savetnik. Jednom prilikom ona navodi papi da je ona saksonskog porekla. Saksonci su narod koji je živeo na severu današnje Nemačke i oni su pokršteni u doba Karla velikog, i to na silu mačem po naredbi cara. Tu ona stoga navodi da nije hrišćanski da se ljudi silom pokrštavaju, a papa odgovara nešto kao muteći i opravdavajući pokrštavanje silom. To su prave gluposti. Još od najranijih vremena narodi i pojedinci su pokrštavani misionarenjem i slobodno primali veru, bez upotrebe sile. Prvi slučaj pokrštavanja mačem je ustvari kod Franaka u 9. veku kada je Karlo veliki silom pokrstio Saksonce, takođe i određene Slavene. Takav način pokrštavanja je ponekad nastavljen kod Nemaca u 10. veku. Znači, pokrštavanje mačem nije uopšte bilo pravilo u to vreme i papa sigurno nije to ni podržavao. Tako da bi se papa sigurno složio da ne treba narode pokrštavati silom, a ne bi opravdavao pokrštavanje silom. Pokrštavanje mačem je opet na Zapadu posebno vršeno u razvijenom srednjem veku i kasnije. Posebno je vršeno od krstaša Tevtonaca, što je bilo blagosiljano od papa. Pokrštavanje silom je ustvari nehrišćanski način pokrštavanja tj. nije u skladu sa Hrišćanstvom.

Nakon nekog vremena dolazi nemački car Lotar (naslednik franačkih careva) sa vojskom u Rim zbog toga što je papa Sergije II postavljen za papu bez odobrenjea cara. To je stvarno istina i to se desilo, ali je Lotar poslao svog sina Ludviga II, a ne da je on lično išao u Rim. Pape su tada za postavljanje u položaj pape morali imati odobrenje cara, tzv. cara Rimskog carstva (Nemačkog cara), nakon izbora za papu. Među vojnicima u filmu se nalazi i grof Gerald koji je ranije bio zaljubljen u Džoanu i koji je nju kao dete izdržavao. Zatim, dolazi Lotar i papa se susretne s carem. Tu papa navodi da je papa iznad cara i da on treba da se pokloni papi, a ne obrnuto. Ovde ustvari Sergije priča u duhu investiturne kontroverze iz 11. veka kad su se svađali papa Grigorije VII i nemački car Henrik IV, a i nakon njih, što je nastavljeno vekovima. Papa je smatrao od doba Grigorija VII da on ima pravo da postavlja i razrešava careve i kraljeve na celom svetu, da ima pravo da bira sve biskupe, da može razrešiti vernosti podanike vladara koji su neposlušni papi, anatemisati vladare i drugo (Dictatus papae iz 1075. godine). Znači, ovako nešto u razmišljanju papi uopšte nije postojalo u doba radnje filma. Papa nije ni pomišljao da car treba da mu se pokloni. To je ustvari klinijvska ideja još od Grgura VII, a prvi koji je uspeo da to uspostavi je Aleksandar III, kad mu se poklonio car Fridrih Barbarosa i poljubio mu obuću. U filmu pod uticajem određene varke car Lotar se pokloni papi, što je čista neistorijska glupost koja se nikad nije ni desila. Zapravo, još od doba prvog cara na Zapadu u 800. godini kad je krunisan franački kralj Karlo za cara tzv. Rimskog carstva od pape, radašnji papa Lav III se poklonio caru po uzoru na ranije običaje i prema tome kako se Izraelski prvosveštenik poklonio caru Davidu, kako je zapisano u Starom Zavetu.

Zatim, Džoana postaje ljubavnica grofa Geralda. Stvorena je zavera protiv pape i papa Sergije II je otrovan. Nakon smrti pape, za papu je izabrana Džoana. Ona tu opet ne dobija potvrdu cara Lotara, što je opet nešto što bi trebalo da se dobije. Nakon što je postala papina, nakon nekog vremena ona zatrudni i u jednoj procesiji dobije trudove. Zavera postoji protiv nje i njem ljubavnik je ubijen, a ona se počne porađati u procesiji i umire u porođaju.

Zatim, pojavljuje se u filmu jedna žena obučena kao muško koja je poznavala kao devojčica Džoanu i njenu priču. Ona je sada kao neki visoki sveštenik. Ona govori da je neprijatelj Džoane u Rimu tj. Anastasije napisao Liber Pontificalis i da je namerno izbacio iz hronike papinu Džoanu, a ona je napisala hroniku gde je ubacila Džoanu u istoriju. Zatim kaže u smislu: "Ko zna koliko nas žena ima na bitnim pozicijama obučenih u muškarce".

Što se ovoga tiče sasvim je glupo, nema nikakvih istorijskih izvora bliskih tom događaju (nego tek nakon više od 300 godina) koji spominju papinu Džoanu. Ovo sam napisao u početku teksta. Prvi izvor je tek u 13. veku i navodi da je živela u 11. veku, a drugi je isto iz 13. veka i navodi da je živela u 9. veku. Nakon toga, pisci u srednjem veku su poverovali da je Džoana istorijska ličnost i da je ona stvarno bila papa. Tako da se u Rimu verovalo u to, a i same pape su verovale u to vekovima. Tako da nema razloga da je postojanje te pape ustvari sakriveno s obzirom da se u to verovalo od 13. veka pa nadalje kod samih papa. Bilo kako bilo događaji oko papine bi sigurno postali poznati i zapisani negde, zasigurno bi korišteni od neprijatelja pape u ono vreme ili blizu tog vremena (ako ništa barem u doba investiturne kontroverze u 11. veku), ali toga nema.

Što se tiče toga da je bilo puno žena koje su oblačene kao muškarci, to je prava glupost, jer nema nikakvih dokaza.

Film zatim završava.

Film je eto prava antihrišćanska, feministička glupost. To je kao neki oblik obračuna ateističke, moderne žene sa srednjim vekom i "glupavim" hrišćanima. Žena kao žena u filmu se osim toga ne ponaša kako bi bilo u skladu sa srednjim vekom.

Što se tiče samog romana "Papa Džoana", tu ima još nekih pojedinosti. Jedan recenzent na tu knjigu na amazon.com pod imenom Catherin piše:

"Ova knjiga zamišlja kako bi papa Džoana bila da je ona agnostik iz 20/21. veka, pro-aborcionista, agnostik..."

"Koncepcializacija Džoane je smešna. Sa 4 godine ona razmišlja o neravnopravnosti spolova. Kasnije ona kao muškarac odlazi i pridružuje se manastiru (taj deo je moguć), ali nema vere, nikad se ne moli, nikad ništa ne veruje van ljudskih kapaciteta, idealizira severnjačke bogove njene majke i jedino veruje u nauku - nešto što NIJE verovatno za srednjovekovnog čoveka. Jedanput, ona pokuša abortus, jer će dete stati na put njenim ličnim ambicijama.

Sve u svemu, knjizi nedostaje dubina i duhovnosti i nema literarnog stila."

Znači, po ovoj recenziji saznajemo o čemu se radi. Džoana je ustvari moderna, agnostička, pro-aborcionistička žena, koja se nikad ne moli i veruje samo u nauku. Haha.

To je pravi obračun takve moderne žene sa srednjim vekom i muškim društvom. Tako da knjiga nema nikakvu istorijsku vrednost i nikakve veze sa istorijom. Sve što piše ovaj recenzent su moderni pojmovi. Svi ljudi na Zapadu u srednjem veku, konkretno u 9. veku su bili religiozni, nikakav ateizam ili tome slično nije im ulazio u glavu. To je prosto moderno razmišljanje, čisti anahronizam. Da neka osoba jedino veruje u nauku su moderne stvari ubačene u 9. vek, moderne legende savremene nauke koje uzdižu u legendu savremene naučnike prirodnih nauka kao moderne svece koji su navodno uvek objektivni u zaključivanju, što je čisto smešno. Što se tiče abortusa, on je bio vekovima pod uticajem Hrišćanstva zabranjen, tako da nema šanse da bi se ona mogla i izvući sa abortusom, niti je to smatrano dobrim. Žene su smatrale da je dobro roditi što više dece. Abortus se jedino mogao vršiti "underground" takoreći, tako su ga vršile neke vračare i davale preparate u tu svhu, ili takvi neki ljudi.

Tako da je film i roman prava moderna kvazi istorijska priča feminističko, ateističkog obračuna sa srednjovekovnim hrišćanskim svetom.